| |
|
|
Estetska rekonstrukcija gornjih
anteriornih zuba
Doc. dr Rade Živković
UIVERZITET U BEOGRADU, STOMATOLOŠKI FAKULTET, KLINIKA ZA STOMATOLOŠKU
PROTETIKU
Danas je očuvanje intaktnih prirodnih zuba potpuno ostvariv cilj.
Poslednjih decenija stomatologija razvija estetsku stomatologiju kao
tržišni zahtev. Pacijenti osim zdravih zuba, žele i „kristalno bele i
lepe“ zube.
Ne zahtevaju svi pacijenti velike rekonstruktivna zahteve u cilju
poboljšanja estetike. Mnogo toga se može postići izbeljivanjem zuba,
kompozitnim ili keramičkim fasetama.
Kompozitne i keramičke fasete se mogu danas izraditi u mnogim
slučajevima gde su nekad bile indikovane isključivo keramičke ili
metalokeramičke krune. Odgovor oklolnih tkiva na keramičke ili
kompozitne fasete je odličan. Kompozitne fasete se mogu uraditi
jednoseansno u ordinaciji ili uz pomoć zubotehničke laboratorije. Nove
generacije kompozitnih materijala dozvoljavaju, da bez brušenja
preoblikujete vestibularnu površinu zuba i time potpuno promenite oblik
i ukupni izgled
Devitalizovani zubi se takođe moraju restaurirati. Livene nadogradnje
nisu prošlost ali imaju alternativu u vidu kompozitnih kočića, koji su
kako estetski tako i biološki prihvatljiviji u definisanom indikativnom
području.
U radu je prikazana dvadesetdvogodišnja pacijentkinja kojoj je
indirektnim kompozitnim fasetama („GC Gradia-indirekt“) preoblikovan
oblik i promenjen izgled gornjih anteriornih zuba. Indirektne kompozitne
fasete su zahtevale pripremu zuba u cilju stvaranja prostora za fasetu.
Tokom preparacije osim uklanjanja zubnog tkiva sa labijalne površine,
izvršeno je skraćenje zuba icizalno za 2mm i minimalno uklanjanja gleđ
sa oralne površine u incizalnoj trećini kako bi se formiralo „sanduče“
za fasetu. Otisak se realizovan pomoću adicionih silikona. Nakon izrade
faseta ualaboratoriji, fasete se probane u ustima pacijenta, korigovane
i ponovo vraćene na polranje. Cementiranje se izvršeno pomoću
glasjonomer cementa.
Planiranje
parcijalne skeletirane proteze - greške u svakodnevnom radu
Prof. dr Ivica Stančić
STOMATOLOŠKI FAKULTET, BEOGRAD
Planiranje parcijalne skeletirane proteze (PSP) složen je
biološko-tehnički zadatak i može se uspešno realizovati tek na osnovu
procene kliničkog stanja potpornih tkiva. Planiranje svih parcijalnih
proteza obavlja se na dijagnostičkom modelu artikulatoru i
paralelometru.
Analiza modela za studije u artikulatoru obuhvata statičku i dinamičku
analizu. U artikulatoru se vrši prvo uobičajena gnatološka analiza
okluzalnih površina zuba na gipsanim modelima, dok se u okviru druge
faze vrši analiza okluzalnih površina svih retencionih zuba sa
postavljenim voštanim elementima buduće PSP. Analiza modela za studije u
paralelometru vrši se nakon završene analize u artikulatoru i ona
omogućuje da se maksimalno eliminišu svi problemi biomehaničke prirode
kod buduće PSP.
Prilikom planiranja izrade parcijalne skeletirane proteze kod velikog
broja pacijenata, može se uočiti potreba za pripremom retencionih zuba.
Priprema retencionih zuba uslovljena je stanjem njihovog zdravlja i
potpornih tkiva, kao i dizajnom budućeg skeleta proteze. Priprema se
obavlja nakon analize dijagnostičkog modela i određivanja preliminarnog
plana terapije. Jedino pravilno pripremljeni retencioni zubi mogu
ostvariti funkcionalno jedinstvo sa odgovarajućim elementima buduće
skeletirane proteze i omogućiti veliku profilaktičku vrednost. Osnovni
zadatak pripreme retencionih zuba za prihvatanje elemenata skeletirane
proteze je obezbeđenje sigurnog i atraumatskog „vođenja“ parcijalne
skeletirane proteze do nosećih tkiva tokom aplikacije in situ, kao i
osiguravanje uslova za retenciju, stabilizaciju proteze i prenos sila
žvakanja kroz uzdužnu osu zuba bez traumatskih efekata.
Treba istaći da najveći aktuelni problem u oblasti mobilne protetike
predstavlja tradicionalni stav velikog broja stomatologa i tehničara,
kojim se tvrdi da se skeletirana proteza može izraditi na
nepripremljenim retencionim zubima i njihovim potpornim tkivima.
Nasuprot tome, rezultati mnogih sprovedenih longitudinalnih kliničkih
studija ukazuju na potrebu pripreme retencionih zuba. Ukoliko bi se
parcijalna skeletirana proteza izradila na nepripremljenim retencionim
zubima, njeni elementi bi bili koncipirani kao moguća, a ne optimalna,
konstrukciona rešenja, sa problematičnim profilaktičkim vrednostima.
Priprema retencionih zuba, se do sada ostvarivala uglavnom izradom
namenskih fiksnih nadoknada ili, nešto ređe, redukcijom gleđnog tkiva.
Izrada namenskih fiksnih nadoknada podrazumeva obimnu redukciju čvrstih
dentalnih tkiva, što predstavlja invazivnu metodu i ireverzibilan
terapijski postupak. Stoga je trend u savremenoj stomatološkoj protetici
da se koriste takve vrste namenskih zubnih fiksnih nadoknada (namenski
ispuni, namenski inleji), koji zahtevaju manje invazivnu metodu, ukoliko
stanje retencionih zuba to dozvoljava. S pravom se ističe da obimne
redukcije čvrstih dentalnih tkiva, koje prethode izradi namenskih
fiksnih nadoknada, možemo svrstati u invazivne tehnike pripreme
retencionih zuba, odnosno u invazivne stomatološke metode.
Neinvazivne tehnike imaju prednost u odnosu na sve postojeće invazivne
stomatološke tehnike, jer priprema zuba podrazumeva minimalnu redukciju
gleđnog tkiva kojim se mogu ostvariti traženi zahtevi preoblikovanja
slobodnih površina retencionih zuba. Pre redukcije, neophodno je
odrediti količinu gleđnog tkiva, koje se sa tog zuba sme ukloniti, da ne
bi došlo do povrede integriteta gleđno-dentinske granice. Ukoliko je u
skladu sa rezultatima analize dijagnostičkog modela u paralelometru i
artikulatoru, neminovna redukcija gleđnog i jednog dela dentinskog
tkiva, takođe je moguće koristiti neinvazivne stomatološke metode.
Oralnohirurške intervencije
kod pacijenata koji boluju od hemofilije
i Fon Vilebrandtove bolesti
Prof. dr Goran Jovanović
MEDICINSKI FAKULTET NIŠ KLINIKA ZA STOMATOLOGIJU, ODELJENJE ZA ORALNU
HIRURGIJU
Hemofilija i Fon Vilebrandtova bolest spadaju u koagulopatije i odnose
se na nedostatak osmog faktora koagulacije. To izaziva poremećaj
kaskadnog mehanizma aktivacije ostalih faktora koagulacije što rezultira
nemogućnošću formiranja zdravog krvnog ugruška. U zavisnosti od oblika i
težine bolesti javiće se različite vrste krvarenja (spontana, posle
manjih ili većih povreda), koja nekada mogu i životno da ugroze
bolesnika. U stomatološkoj praksi kod ovih pacijenata postoji problem
zbog nemogućnosti spontanog zaustavljanja krvarenja posle ekstrakcije
zuba ili drugih oralnohirurških intervencija. Ovome pogoduje i sama
sredina, tj. prisustvo pljuvačke i aktivatora patološke fibrinolize u
njoj, parodontopatije, karioznih zuba, kao i sam akt mastikacije.
Savremena medicinska doktrina podrazumeva usku saradnju između oralnog
hirurga i hematologa u smislu adekvatne hematološke pripreme pacijenta
supstitucionom terapijom i podizanja nivoa faktora osam na
zadovoljavajuće terapijske vrednosti kako bi se mogućnost
postekstrakcionog krvarenja svela na minimum. Na oralnom hirurgu je da
svojim postupcima, počev od anestezije, ekstrakcije zuba sa minimalnom
traumom i adekvatne obrade rane, do lokalne primene antifibrinolitika i
izrade pokrovne proteze, utiče na održanje koaguluma do potpune
epitelizacije rane.
Savremeni
koncept u lečenju hroničnih rana
Prof. dr sci. med. Ljubomir Panajotović
EVROPSKI UNIVERZITET – FARMACEUTSKI FAKULTET, NOVI SAD
Hronična rana (HR) (ulcus) ne zarasta u očekivanom vremenskom periodu, a
zarastanje traje duže od 3 meseca. Razlog je a)izostanak optimalnih
uslova rane (strana tela, nekrotična tkiva u rani, infekcija, ponovljene
traume, abnormalna vlažnost) i/ili b)nemogućnost korekcije uzroka
stvaranja rane: (arterijska, venska insuficijencija , pritisak ,
neodgovarajuća temperatura i vlaga). U HR svrstavaju se: ishemičke
venske i arterijske ulceracije, i najčešće neuroishemične, dijabetesna i
dekubitalna ulceracija.
Stabilizacija opšteg stanja bolesnika i otklanjanje uzroka usporavanja
zarastanja rane prethode i prate lokalno lečenje. U proceni rane
razmatramo vitalnost tkiva, infekciju, vlažnost i ivice rane (TIME
akronim). Metodi debridmana su: hirurški/oštri (skalpel), mehanički
(kiretaža, mlaz vode), autolitički (hidrokoloidni i okluzivni zavoji),
enzimski (kolagenaza) i biološki (larve).
Koncept vlažnog zarastanja postaje standard u lečenju HR. Koriste se
a)primarne obloge (u kontaktu sa ranom): alginati, obloge sa ugljem,
hidrogelovi, hidrobalansne, polietilenske, obloge za ubrzanje
granulacije; i b)sekundarne (prekrivaju primarne): hidrokoloidi,
penaste, film obloge. Novi postupci u lečenju HR su terapija negativnim
pritiskom, hiperbarična oksigenacija, PRP, itd.
Venske ulceracije (Ulcus cruris). Povišen venski pritisak je glavni
uzročnik nastanka venskih ulceracija. U granulacionoj i epitelizacionoj
fazi zarastanja vlažna sredina (primena obloga) omogućava autolitički
debridman, formiranje granulacija, i pospešuje epitelizaciju.
Kompresivna terapija je efikasna kod praktično svih pacijenata sa
ulceracijama venskog porekla. Zatvaranje venske ulceracije moguće je i
hirurški, autotransplantacijom kože. Arterijske ulceracije. U
terminalnom stadijumu arterijske okluzivne bolesti razvija se ishemijska
nekroza (suva gangrena ili ulceracija) između prstiju stopala, na
vrhovima prstiju ili na mestima pritiska na kožu. Osnova terapije
podrazumeva revaskularizaciju. Debridman se sprovedi samo posle
revaskularizacije uz previjanje neadherentnim oblogama. Izuzetak je
infekcija, koja ugrožava život pacijenta. Korisna je hiperbarična
oksigenacija.
Dekubitalne ulceracije. To su defekti usled prolongiranog pritiska tkiva
između koštanih prominencija i podloge kod osoba ili u regiji bez
senzibiliteta. Antidekubitalne mere značajne su u prevenciji, ali i
tokom lečenja. Promovišemo stav: preraspodela pritiska, odn. oslanjanje
na veći broj tačaka koje se periodično menjaju okretanjem bolesnika.
Debridman je inicijalni terapijski postupak praćen previjanjem nekom od
navedenih obloga. Tretiranje rane po principima za HR dekubitusi I i II
stepena najčešće mogu zarasti spontano. Dekubitusi III i IV stepena
skoro uvek zahtevaju hirurško lečenje: zatvaranje defekta
autotransplantatom kože, kožnim ili kožnomišićnim režnjem. Terapija
negativnim pritiskom indikovana je prvenstveno kod neoperabilnih
bolesnika.
Sindrom dijabetesnog stopala. Podrazumeva promene na mekim tkivima i
kostima stopala u vidu ulceracije i gangrene kao posledice dijabetične
neuropatije, ishemije, infekcije: neuropatsko stopalo i neuroishemično
stopalo. Neurovaskularni činioci daju promene i na kostima i zglobovima
stopala (luksacije, osifikati i prelomi, dijabetesna osteoartropatija –
Charcot-ovo stopalo). Deformisano stopalo bez senzibiliteta i ponavljani
pritisak je osnova za razvoj infekcije i gangrene. Osnova lečenja je
usporavanje napretka bolesti (glikoregulacija), sprečavanje deformacija
stopala i nastajanje ulceracija (podesna obuća, udlage). Hirurškim
lečenjem se koriguju deformiteti i smanjuje koštani pritisak na pojedine
delove. Uklanjaju se devitalizovana tkiva, vrše incizije, drenaža
apscesa, resekcije kostiju i amputacije. Površne i recidivne ulceracije
tretiraju se konzervativno kao i druge HR. Mekotkivni defekti mogu se
zatvoriti autotransplantatima kože ili mikrovaskularnim režnjevima.
Amputacije, ranije često primenjivane, više nisu prvi izbor lečenja.
|
|
|
|
