strana 54.

Dr. Sigismund Krakov - Kladovski dani "Čast iznad života"

Ranko Jakovljević

RGZ SKN Negotin

Čast jednog čoveka nešto je što stoji iznad života
- Sigismund Krakov -

Sigismund- Sigmund /Zygmunt/ Krakov rođen je 3/15. aprila 1849.g. u Varšavi, od oca Ludvika ''starog revolucionara iz poljskih ustanaka 1830. i 1863'' i majke Pauline (1813-1882) '' od Rađejovskih, koji su dali Poljskoj kardinale i maršale, a koja je sama bila poznata poljska književnica'' (Krakov, 2004, 28). Njena književna dela su: ''Pamiętniki młody sieroty''; ''Powiesci starego wędrowca''; ''Rozmowy matki z diećmi''; ''Niespodzianka''; ''Wieczory domowe''; ''Obrazy i obrazki''; ''Proza i poezyja polska, wybrana i zastosowana do uźytku młodzieźy źeńskiej''; ''Wspommenia wygnanki''; ''Nowa ksiaźka do naboźenstwa dla Polek''. Po ocu rodoslov porodice dosezao je 1665.g, do Jana Krakova, nosioca ceremonijalnog mača za vreme kralja Mihaila Visnjoveckog (Stojić 2019, 353). Medinicu je diplomirao 1872.g. na Univerzitetu u Hajdelbergu / „Univerzitet Rupreht-Karl“/ sa ocenom cum laude superato, stekavši zvanje doktor medicine i hirurgije.
Iz prvog braka imao je sina Ludvika. Imao je sestru Zofju i brata Kazimira. Nakon poljskog ''januarskog ustanka 1863'', godine 1865. nastanio se u Parizu, radeći u Pasterovom institutu.(Berec 2017, 164). 1885.g. došao je u Srbiju kao dobrovoljac u srpsko- bugarskom ratu, kao vojni lekar. Iz zvanja ''kontraktualni snaitetski pomoćnik'' 13/27..9.1889.g. unapređen je u zvanje ''sanitetski poručnik''
Sanitetski poručnik luteranske veroispovesti, vojni lekar 14. pešadijskog puka, Sigismund Krakov venčao se sa kragujevačkom učiteljicom, u izvodu iz knjige venčanih označena podacima ''Persida Đoković, kćer Aćima i Pelagije Đokić, rođena 11/23. novembra 1869.g.u Prijeljini''. Komentarišući isti dokument, Biljana Stojić ukazuje da je u pitanju ''Persida Nedić, sestra Milana, Milutina i Božidara Nedića, dalja rođaka kralja Petra Karađorđevića'' (2019, 353). Milan Nedić rođen je iz braka učiteljice Pelagije, ''unuke kneza Nikole Stanojevića'', preko koga su u sredstvu sa diplomatom Konstantinom Fotićem i bivšim ministrom pravde Kranjevine Jugoslavije i liderom pokreta ''Zbor'' Dimitrijem Ljotićem. Sledi da je supruga Sigmunda Krakova bila sestra po majci generala Milana i Milutina i rezervnog oficira –ratnog invalida Božidara Nedića.
Venčanje je održano 3/15.maja 1892 u crkvi Uspenija Presvete Bogorodice u Kragujevcu Sigismundu je to bio drugi, njoj prvi brak. Povodom njegovog prvog braka i zahteva za razvod, prvostepeni sud u Kragujevcu obratio se 7/19.12.1891.g. Ministarstvu prosvete sa molbom da ono od evangelističkog pastora- crkve u Beogradu ''nabavi sva pravila'' vezano za okolnost da je prva supruga Mihalina ''ostavila Sigismunda pre 6-7 godina''. Ministarstvo prosvete uzvratilo je informacijom od 02/14.01.1892. da ''U Nemačkoj crkva i sveštenstvo nema nikakve sveze s razvodima brakova, jer to obavljaju građanski sudovi,... šalju se pravila odštampana iz obične knjige''. Brak je razveden i otklonjena prepreka za sklapanje novog. Okolnosti sklapanja braka između njegovih roditelja Stanislav Krakov predstavlja nešto drugačije. Po njemu, Sigismund je ostavio u Parizu prvu ženu, Poljakinju i svog sina iz toga braka starog osam godina; ''kako mu je žena u međuvremenu umrla, rešio je da ostane u Srbiji i da se venča...'' (2004, 29). U nekrologu iz 1910.g. objavljeno je da je preminuo nakon 'iz počasti činodejstvovanja'' vojnog prote Save Kelića, kome porodica izražava posebnu zahvalnost.
Iz braka Sigismunda i Perside 16/24 marta 1895.g. rođen je 16/24 marta 1895.g. u Kragujevcu Stanislav, pisac kapitalnih dela srpske književnosti, ''čovek sa 18 odlikovanja, 14 rana, tri smrtne presude'' (Stojić 2019, 350).
Kako su objavile ''Male novine'' od 1/13.9.1899.g. ''Sigmund Krakov, kontraktualni sanitetski poručnik, rodom iz Varšave, podanik ruski'' dobio je srpsko državljanstvo.
Po potrebi službe raspoređivan je u vojne garnizone u Kragujevcu, gde je 1897-1898. bio i upravnik hirurškog odeljenja vojne bolnice, zatim u Nišu /od 21.aprila-4.maja 1901.g./, Leskovcu /od 12-25.10.1901.g./, Knjaževcu /od 8.-21.maja-1902/, Zaječaru, Kladovu /od 9.-22.septembra 1903.g./, Beogradu /od 13.-26.novembra 1907.g./.
Naredbom ministra vojnog br.3595 od 09/25.septembra 1903.g, po potrebi službe, ''za trupnog lekara granizona kladovskog određen je sanitetski poručnik Sigismund Krakov, do sada trupni lekar garnizona knjaževačkog''. O prispeću i životu u Kladovu Stanislav Krakov je zapisao:
''…Moj otac je iznenada dobio premeštaj iz Knjaževca za graničnu tvrđavu Kladovo na Dunavu. Bio je zadovoljan ovom promenom jer je u Kladovu imao da bude ne samo vojni lekar već i jedini lekar za čitav taj srez. Kao na Divljem Zapadu, putovali smo tri dana u jednom zatvorenom fijakeru od Knjaževca do Kladova kraj granične reke Timoka i potom kroz guste hrastove šume u Krajini koje nikada nisu bile bez hajduka… Bila je već pala treća noć od našeg napuštanja Knjaževca kada smo ugledali svetlosti malog ribarskog grada Kladova. Naš fijaker je odskakao preko stare turske razvaljene kaldrme. Zaustavio se pred jednim hotelom, koji je imao samo prizemlje.
Radoznali stanovnici ovog malog mesta od hiljadu i pet stotina duša počeli su da se kupe oko fijakera: -Došao je doktor. Baš u tom trenutku vrata kafane su se otvorila i sopstvenik hotela je istrčao sav uzbuđen:
-Doktore, brzo, spasavaj mi ženu... Kako je moj otac imao pod rukom svoj truso, utrčao je u kafanu. Mi smo sedeli u fijakeru i čekali.Malo kasnije ugledao sam oca gde izlazi nasmejan. Hotelijerovoj ženi zabola se kost od ribe u jednjak i počela je da se guši. Moj otac joj je izvadio kost i njegova reputacija dobroga lekara je već prvo veče bila stvorena.
Sutradan smo se uvezli u staru tursku tvrđavu Fetislam, na nekoliko kilometara od varoši, u kojoj je bio garnizon od nekoliko stotina ljudi. Prevezli smo se preko visećeg mosta i kraj teške gvozdene kapije izašla jestraža da oda počast mome ocu...
Dobili smo veliku zasebnu kuću koja je ovde, kao u kolonijama, zbog mnogobrojnih zmija, bila visoko izidana tako da se u nju moralo ulaziti preko više kamenih stepenica. Zmije su, u prvo vreme, bile pravi košmar za mene, a za moju majku čitavog našeg boravka u Kladovu. Ja sam se vremenom na njih navikao. Bilo ih je svugde. Svakog dana smo ih nalazili u ostavi i kujni, koje su bile u zasebnoj zgradi, gde su tražile mleko, visile sa greda tavanice, podvlačile se pod ormane, ulazile u sanduke. U štali gde je bio konj moga oca, seiz nikad nije smeo da zavuče ruku u seno da ne bi naišao na zmiju. Ali ih je najviše bilo između kamenja ogromnih gradskih bedema, ispod kojih su bili duboki kazamati, koji su ranije služili kao zatvor. Baš u kazamatu, najbližem našoj kući, u kome smo držali kokoši, bio je ranije zatvoren, posle pobune Istočne Srbije 1886. godine protiv kralja Milana, kasnije čuveni srpski državnik Nikola Pašić.
Za mene je kladovska tvrđava bila obećana zemlja. Prisustvo velikog broja vojnika, u čiji sam život voleo da se umešam i da ga delim, ogromni topovi na bastionima, citadela usred tvrđave, sa visokim kulama i visećim mostom, u koju se ulazilo samo bosonog ili u papučama jer je bila puna desetina tona eksploziva i baruta, podžemni lagumi, sve je to za mene bilo čudesno. Najveći broj civilnih pacijenata moga oca bili su alasi- ribari i zato nam je sto bio uvek pun kavijara i najbolje dunavske ribe. Ribari su naučili moju majku da peče kečigu, umotanu u pergament, na ražnju na tihoj vatri, te je to postalo moje najomiljenije jelo.
Tu sam prvi put došao u dodir sa inostranstvom- ako se tako može nazvati, Kladovo je bilo na tromeđi. Čamcem sam često prelazio u Turn Severin, u Rumuniju, ili u Oršavu, samo nekoliko kilometara dalje, u Austro-Ugarsku. A između te dve za mene strane zemlje otkrio sam još jednu: Tursku. Bolje reći, jedan izgubljeni deo Turske. Tu, kraj Oršave, u sred reke pune vrtloga, kao enklava, bilo je malo utvrđeno ostrvo Adakale, poslednji ostatak turske vladavine na Dunavu. Kada sam se prvi put iskrcao iz velikog ribarskog čamca, koji je jedva održavao ravnotežu usred jakih brzaka, u zelenilo ovog malog otoka, kao da sam došao u jednu zemlju koja je bila iz druge epohe i sa drugog kontinenta. Adakale je teorijski pripadalo Turskoj, ali na njemu, sem jednog šefa mesta, koji je bio kao šef jedne velike porodice, uopšte nije bilo vlasti. Ni policije, ni carine, ni suda, ni bolnice. Ljudi su živeli tihim, nepromenjenim životom. Zalivali su svoje bašte i čuvali nekoliko ovaca i potom dolazili u centar pred jedinu kafanu, pod rascvetalim drvećem, da tu lagano srču kafu ili jedu rahatlokum. Život je na njih potpuno bio zaboravio… Tek posle Balkanskih ratova /1912-13/ Austro-Ugarska je posela ostrvo i upoznala ga sa svim obavezama, zakonima i dužnostima koje moderna država nameće svojim podanicima.
U leto 1906 bio sam završio četvrti razred osnovne škole u Kladovu kao najbolji đak. Upravitelj škole Milić bio je zahvalni pacijent moga oca. Trebalo je sada da na jesen otputujem za Beograd kod svoje babe i ujaka da bih tamo učio gimnaziju. To je bilo poslednje leto moga srećnog detinjstva u kladovskoj tvrđavi….'' ( 2004, 19-21).
Iste godine kralj Petar odredio je dr Sigismunda za njegovo ličnog lekara tokom lečenja u Brestovačkoj banji. Utiske o tome Stanislav Krakov završava rečima: ''kada je, posle više od mesec dana lečenja, kralj Petar napustio Brestovačku banju, moj otac je pratio kraljevski karavan kola na konju. Velika i gusta prašina koja se dizala sa seoskih puteva pri prolasku tolikih kola, i u kojoj je danima jahao, učinila je da je moj otac, došavši sa kraljem u Beograd, iznenada propljuvao krv. I kada sam u kladovskoj tvrđavi dočekao moga oca, po povratku iz prestonice, on je doneo kraljevu sliku sa potpisom, pedeset zlatnika, igračke i knjige za mene, ali i početak tuberkuloze'' (2004, 24).
U kladovskoj tvrđavi postojali su bolnica i apoteka, posebno i ''marvena apoteka'', kako je Jovan Mišković zabeležio prilikom inspekcije kontrole izvršđene 3.oktobra 1884; uz to, daje i opis tvrđave: ''Grad Fetislam uglavnom je četvorostran sa 6 bastiona /4 na dužoj, suvoj strani,a 2 odgovarajućoj dunavskoj strani/, 3 kapije i 2 zidane okrugle kule prema Dunavu. U sredi ima vidan redut, sa dve okrugle kule sa strane zemlje. Ima magacin baruta na svodovima u dva odeljenja. Sem toga mali ručni magacin. Kazamati su neupotrebljivi. Ima dva mgacina van redovna:1 bojni, a drugi provijantski. Sem toga oko 10 zgrada razne veličine i vrednosti'' (2020, 2, 116). Tvrđava je poznata i po tome što su u njoj službovali potonji general Kosta Milovanović, komandant artiljerije u Fetislamu 1877.g. i vojvoda Živojin Mišić- ovde raposređen na dužnost 1890.g. kao đeneralštabni kapetan prve klase, 1893.g. /tada u činu majora/ pukovnik Panta Trifunović otac divizijskog generala i ministra vojske i mornarice Kraljevinae Jugoslavije Dušana Trifunovića.
Na nivou sreza Ključkog u periodu 1903-1907, za razliku od drugih srezova okruga Krajinskog, niko nije bio raspoređen na rad u sanitetskoj struci pa je stanovništvu mnogo značilo prisustvo dr Sigmunda Krakova (Blagojević 2005, 284-333). Od velikog značaja za zdravstvo u kladovskom kraju bilo je i prisustvo još jednog Poljaka, Sigfrida Policera-farmaceuta u maloj pograničnoj varoši. Počev od 1906.g. držao je apoteku na početku ul.Kralja Aleksandra, opremljenu prema najvišim standardima. Na naročito uređenom apotekarskom tavanu nalazio se herbarijum za deponovanje bilja namenjenog proizvodnji medikamenata. Lekovi su čuvani u delu podruma pregrađenog kamenom. Apoteka se odlikovala prostranošću i svetlošću. Dr Sigismund je u Kladovu zatekao i poznatog farmaceuta Jozefa Dilbera (1828.17.5.1905.), diplomiranog farmaceuta Univerziteta u Pragu, vlasnika, prvog predsednika Apotekarskog društva Srbije, koji je ovde držao apoteku do 17.5.1905.g.
U službenim vojnim glasilima 1903-1907.g. postoje podaci o humanitarnim aktivnostima dr.Krakova kroz rad Crvenog Krsta. Prema Izveštau o radnji Srpskog Društva Crvenog krsta 1.1. 1907, zajedno s njim to su činili i sledeći oficiri kladovske tvrđave: Svetozaar Protić potpukovnik, Pavle Jakovljević kapetan II.kl, poručnici Milan Matijević, Dobrivoje Mojsilović, Svetozar Ristić i potporučnici Dragiša Predić, Radoje A Pantić i Milivoje Alimpić.
Naredbom ministra vojnog br.9320 od 13/27. septembra 1907.g, umesto sanitetskog poručnika Josifa Radulovića određen je Sigismunsd Krakov, ''do sada trupni lekar u komandi kladovske tvrđave'', za vršioca dužnosti trupnog lekara Osamanaestog pešadijskog puka ''Prestolonaslednika Kraljevića Đorđa'' i upravnika privremene banjičke ambulatorije.
Umro je u Beogradu 12.marta 1910.g. U srpskoj štampi publikovan je tim povodom nekrolog: ''Sa bolom u duši javljamo srodnicima i prijateljima, da je naš mili nikad zaboravljeni muž odnosno sin Dr.Sigismund Krakov, sanitetski poručnik, preminuo 12 marta u 1 sat po ponoći u 60.godini života svoga. Ovom prilikom ne možemo propustiti da ne izjavimo našu duboku zahvalnost g.g. lekarima koji se truđahu da pokojnika od smrti spasu;a naročito g.dr.Pomorišcu koji se truđaše da mu bolove ublaži, i bdijući cele noći nad bolesičkom posteljom, na čijim je rukama i dušu ispustio. Gospodinu Savi Keliću vojnom proti, koji iz počasti činodejstvovaše. Gospodi oficirima, i vojnim lekarima, prijateljima i poznanicima, koji u tako velikom broju pokojnika do večne kuće ispratiše. Beograd 17.marta 1910.g. Ožalošćeni: supruga Persida, sinovi Ludvik i Stanislav i ostala mnogobrojna rodbina''. Timočka mesta službovanja- Knjaževac, Kladovo, Zaječar do sada nisu obeležavala uspomenu na dr. Sigismunda Krakova iziuzev kroz nekoliko podataka u publikaciji ''150 godina Bolnice u Knjaževcu /1851-2001/'' Dragana M Ivanovića Šakabente (2001).
O njegovom sinu Stanislavu postoji zapis vikipedije : Krakov je čovek čudesne životne i idejne vertikale. Uvek je bio ispravno opredeljen i svesno žrtvovan za srpsku ideju. Bio je primer kako se treba boriti, kako treba pisati, kako treba politički delovati i kako treba verovati u hrabrost. U njemu je stvorena sinteza nacionalnog, modernog, tradicionalnog, desnog i hrabrog Srbina koji svojim primerom negira tezu ovdašnjih književnika da je samo antinacionalno pisanje u žanrovskom rasponu od „posttitoizma“ do antiratnih dodvoravanja jedina srpska književnost koja vredi i koja vlada ovdašnjom scenom.
Nosilac je odlikovanja: Beli orao sa mačevima 4. stepena; dve zlatne medalje za hrabrost; Oficir rumunske krune; nosilac Albanske spomenice; Krst milosrđa.
1944. godine emigrirao je u Austriju, a potom u Francusku, gde je nastavio da živi. U Beogradu je, u odsustvu, osuđen na smrt streljanjem.
Umro je kao zaboravljeni emigrant u Švajcarskoj, 15. decembra 1968. u potpunoj bedi.

*Za pomoć u prikupljanju građe, koju prezentujemo u prilogu, autor posebnu zahvalnost duguje Arhivu Jugoslavije Beograd i gospodinu Mirku Demiću direktoru Narodne biblioteke ''Vuk Karadžić'' Kragujevac

REZIME

U ovom radu daje se prikaz biografskih podataka i detalja vezano za službovanje i život u Kladovu 1903-1907.g. dr.Sigismunda Krakova i njegove prodice. Svojim ličnim pregalaštvom i visokim moralnim nazorima dao je značajan doprinos razvoju zdravstva u Srbiji.

POPIS IZVORA I LITERATURE:

1. Ratko Blagojević prir, Šematizam Okruga Krajinskog 1839-1924, Istorijski arhiv Negotin 2005.g.
2. Nebojša Berec, Stopama Stanislava Krakova, ''Bratstvo'' izdanje Društva Sveti Sava Beograd, 2017; 21. http://doi.fil.bg.ac.rs/pdf/journals/bratstvo/2017/bratstvo-2017-21-10.pdf pristupljeno 24.6.2023.g.
3. Dragan M Ivanović Šakabenta ''150 godina Bolnice u Knjaževcu /1851-2001/'' , Zdravstveni centar Knjaževac 2001.
4. Stanislav Krakov, Život čoveka na Balkanu, ''Naš dom'' Beograd 2004.
5. Jovan Mišković, Dnevnički zapisi 2 tom, Istorijski arhiv Negotin 2020.
6. Biljana Stojić, STANISLAV KRAKOV U RATOVIMA ZA OSLOBOĐENjE I UJEDINjENjE (1912–1918) ISTORIJSKI ČASOPIS, 2019; LXVIII: 349–382. UDK:94(497.11)“1912/1918“:929 Krakov S. DOI: 10.34298/IC1968349 https://www.iib.ac.rs/istorijskicasopis/assets/files/IC1968349.pdf pristupljeno 25.6.2023.g.
7. ''Male novine'' 1.9.1899- vest o prijemu u podanstvo Kraljevine Srbije http://istorijskenovine.unilib.rs/view/index.html#panel:pp|issue:UB_00031_18890901|page:3|query:%D1%81%D0%B8%D0%B3%D0%BC%D1%83%D0%BD%D0%B4%20%D0%BA%D1%80%D0%B0%D0%BA%D0%BE%D0%B2
8. Naredba ministra vojnog. Službeni vojni list. maj 1902;.391-392.
9. Naredba ministra vojnog. Službeni vojni list 1901;967-968.
10. Naredba ministra vojnog. Službeni vojni list 16.11.1907;.711-712.
11. Izveštaj o radnji Srpskog Društva Crvenog krsta 1.1. 1907;152 https://pretraziva.rs/pretraga?search=%D1%81%D0%B8%D0%B3%D0%BC%D1%83%D0%BD%D0%B4+%D0%BA%D1%80%D0%B0%D0%BA%D0%BE%D0%B2&advanced=

Prepis diplome, Arhiv Jugoslavije

Izvod iz knjige venčanih, Arhiv Jugoslavije

Diploma Ludvika Krakova, Arhiv Jugoslavije