| |
|
|
Povezanost
debljine intimomedijalnog kompleksa, karotidnih plakova i stenoza sa
stepenom hipertrofije miokarda leve komore u bolesnika sa hipertenzijom
Dušan Bastać
INTERNISTIČKA ORDINACIJA ,,DR BASTAĆ``ZAJEČAR
UVOD: Rizik od moždanog udara raste sa starenjem I duplira se sa svakom
dekadom posle 55 godine. Stenoze unutrašnje karotidne arterije su
odgovorne za 15% do 25% moždanih udara a atrijalna fibrilacija za oko
15%. Pošto 70% moždanih udara nastaju kao prvi dogadjaj, što naglašava
značaj primarne prevencije I tretman rizik faktora: hipertenzije,
dijabetes, pušenja, hiperlipidemija, karotidne ateroskleroze etc.
METODOLOGIJA: Ispitivano je ukupno 359 konsekutivnih pacijenata sa
hipertenzijom unazad 5 godina. Uz kliničko–rutinske metode ispitivanja,
svim bolesnicima je uradjena Kolor Doppler ehosonografija karotidnih
arterija I ehokardiografija. Prema ehosonografskom nalazu karotidnih
arterija pacijenti su podeljeni na -grupa A od 299 pacijenata I grupu
bez karotidne ateroskleroze-grupa B od 60 pacijenata. Stepen stenoze
interne karotidne arterije je procenjivan merenjem dijametra lumena
stenoze prema distalnom lumenu inerne karotidne arterije -NASCET metodom
te u kombinaciji sa maksimalnom brzinom protoka.
REZULTATI RADA :Analazom prema stepenu ateroskleroze Grupa A je
podeljena na podgrupe: A1zadebljanje IMT i/ili prisustvo atero-plakova
bez stenoze-77(26%), A2- plakovi sa stenozom do 30%95(32%), A3-stenoza
od 30 do 50%-91 bolesnik(30%) I A4-stenoze preko 50% dijametra lumena-
36(12%). Samo 12 bolesnika je imalo stenozu veću od 70% , od kojih
4(1,3%) ima unilateralnu totalnu okluziju interne karotidne arterije. U
kontrolnoj grupi B je bilo nešto više muškaraca(55%) , dok u celoj grupi
A ima 152 muškaraca (51%). Starost bolesnika se ponaša očekivano prema
težini ateroskleroze u grupi sa najtežom aterosklerozom >50% stenoze –A4
prosečna starost je 71,6 godina, dok je u kontrolnoj grupi bez
ateroskleroze karotidnih arterija starost 49,1 godina(p<0,01).
Povezanost karotidnih plakova sa hipertrofijom miokarda je evidentna,
ali varijabilna. U individualnoj distribuciji u kontrolnoj grupi
hipertrofiju miokarda ima samo 8(13%) bolesnika sa sa srednjim indeksom
mase miokarda leve komore (LVMI) 144±36 g/m2 . U celoj ispitivanoj grupi
A hipertrofiju leve komore ima 194 pacijenta (65%) sa statistički visoko
značajnijim stepenom hipertrofije LVMI 160 ± 52 g/m2 (p<0,01). Analizom
podgrupa se dobija da sa težinom karotidne stenoze raste I broj
bolesnika sa hipertrofijom miokarda . Tako u grupi A1 čak 57% ima
hipertrofiju miokarda sa srednjom vrednošću od 130± 52 g/m2 (p<0,01).
Karotidna stenoza do 30% je udružena sa hipertrofijom miokarda u 63% sa
LVMI 188± 84 g/m2 s. Kod stenoza od 30 do 50% hipertrofiju miokarda ima
67% sa srednjim LVMI 141± 22 g/m2. U prisustvu stenoza većih od 50%,
naglo se povećava prevalence hipertrofije miokarda sa 81% I teškim
stepenom hipertrofije 182 ± 58 g/m2 .Korelacionom analizom izmedju
karotidne stenoze I stepena hipertrofije nadjena je slaba ali
statistički značajna povezanost r= 0, 24 ZAKLJUČAK: Prisustvo
zadebljanja intimomedijalnog sloja karotidnih arterija, aterosklerotski
plakova I stenoza je u statistički značajnom procentu udruženo sa
razvojem hipertrofije miokarda u hipertenziji- od 57% do 81%. Kod
normalnog nalaza na karotidnim arterijama mala je verovatnoća razvoja
hipertrofije leve komore , u samo 13% .Prediktorna vrednost
intermedijarne I teške stenoze daje verovatnoću razvoja hipertrofije
miokarda u oko 80% slučajeva, što je važno za dalju stratifikaciju
totalnog kardiovaskularnog rizika.
Ključne reči: debljina intimomedijalnog kompleksa, stenoze karotidne
arterije, hipertrofija miokarda, arterijska hipertenzija, ateroskleroza
E-mail: dbastac@open.telekom.rs
Imunohistohemijska ekspresija markera apoptoze u karcinomu želuca
Stojnev S. (1,2), Stojanović I. (2), Krstić M. (1,2), Mladenović D.
(3)
(1) MEDICINSKI FAKULTET U NIŠU, (2) CENTAR ZA PATOLOGIJU, KLINIČKI
CENTAR NIŠ, (3) ZDRAVSTVENI CENTAR ZAJEČAR
UVOD: Karcinom želuca jedan je od najrazornijih maligniteta i nalazi se
na drugom mestu vodećih uzroka smrti od malignih bolesti. Poremećaji
regulacije apoptoze predstavljaju jedan od najznačajnijih mehanizama u
osnovi kancerogeneze I tumorske progresije. U karcinomu želuca
alteracija apoptoze igra važnu ulogu u etiopatogenezi, rastu, progresiji
I otpornosti tumora na hemioterapiju.
CILJ: Cilj ovog rada je ispitivanje profila ekspresije proapoptotskih
(p53 i Fas) i antiapoptotskih markera (Survivin i Bcl-2) u karcinomu
želuca, kao i utvrđivanje korelacije ekspresije ovih proteina i
kliničkopatoloških karakteristika tumora.
MATERIJAL I METODI RADA: Analizirani su tkivni uzorci karcinoma želuca
dobijenih parcijalnom ili totalnom gastrektomijom kod 43 pacijenta (32
muškog I 11 ženskog pola). Za mikromorfološku analizu korišćena je
klasična metoda obrade tkiva i bojenje hematoksilinom i eozinom (HE).
Reprezentativni isečci su imunohistohemijski analizirani na ekspresiju
markera apoptoze: p53, Fas, Survivin I Bcl-2. Statistička analiza
urađena je u programu SPSS 15.0.
REZULTATI: Prosečna starost pacijenata u vreme postavljanja dijagnoze
bila je 66.5 ± 8.8 godina. Među analiziranima, bilo je 29 karcinoma
intestinalnog tipa (67,4%) i 14 difuznog tipa (32,6%).
Imunohistohemijska ekspresija p53 zabeležena je u 24 slučaja (55,8%),
Fas proteina u 21 (48,8%), Survivina u 18 (41,9%) i Bcl-2 u 7 (16,3%)
ispitivanih slučajeva. Nuklearna ekspresija p53 i Survivina bila je
učestalija kod difuznog tipa karcinoma, dok su Bcl-2 i Fas pokazivali
frekventniju pozitivnost u karcinomima intestinalne histologije, ali bez
statističke značajne razlike u odnosu na difuzni karcinom. Ekspresija
Fas-a pozitivno korelira sa gradusom tumora, dok je Survivin statistički
značajno inverzno asociran sa histološkim gradusom i patološkim
stadijumom tumora.
ZAKLJUČAK: Profil ekspresije markera apoptoze razlikuje se u karcinomima
želuca intestinalne i difuzne mikromorfologije i zavisi od stepena
diferencijacije I stadijuma bolesti. Određivanje markera apoptoze može
biti od značaja u dijagnostičkom procesu, preciznijoj prognostičkoj
stratifikaciji pacijenata I izboru adekvatne terapije.
Ključne reči: karcinom želuca, apoptoza, imunohistohemija, Survivin, Fas
E-mail:
slavicastojnev@gmail.com
Procena
nutritivnog statusa pacijenata na hroničnom programu dijalize u
Opštoj bolnici Kikinda
Veselinov V., Davidović V.
OPŠTA BOLNICA KIKINDA
UVOD: Adekvatna nutricija je veoma bitna za pacijente na hemodijalizi
(HD). Bolji nutritivni status povezan je sa boljom prognozom.
Malnutricija je često zastupljena među pacijentima na HD i asocirana je
sa povećanim morbiditetom i mortalitetom. Mnogi faktori doprinose
malnutriciji kod ovih pacijenata, uključujući nedostatak apetita
(smanjen kalorijski ili proteinski unos), metaboličku acidozu (stimuliše
razgradnju aminokiselina i proteina) kao i infekciju i inflamaciju
(stimuliše razgradnju proteina). Procena nutritivnog statusa je bazirana
na kombinaciji kliničkih parametara (indeks telesne mase,
antropometrija) i biohemijskih parametara (albumin, prealbumin,
transferin). Tokom poslednjih godina subjektivna globalna procena (SGA)
se sve više koristi za procenu nutritivnog statusa. SGA dobro korelira
sa ostalim kliničkim i biohemijskim nutritivnim parametrima, i ima
visoku prediktivnu vrednost mortaliteta kod ovih pacijenata. Postoji
više modifikacija SGA, a modifikovani SGA (mSGA), poznat i kao dijalizni
skor malnutricije (DMS) pruža mogućnost kvantifikacije rezultata. Cilj
ovog rada je da prikaže nutritivni status pacijenata na HD u Opštoj
bolnici Kikinda.
MATERIJAL I METODE: Studija preseka sprovedena je u Opštoj bolnici
Kikinda u periodu od 23. do 28. marta 2015. godine. U studiju je
uključeno 76 pacijenata sa terminalnom bubrežnom slabošću. U uzorak su
ušli svi pacijenti na programu hronične HD koji se dijaliziraju više od
6 meseci. Podeljeni su po polu na grupe M (muški) i Ž (ženski), i prema
godinama života na grupe A (do 39 g.), B (40 do 59. g), C (60 do 79 g.)
i D (preko 80 godina). mSGA je korišćen za procenu nutritivnog statusa,
prema kom je pacijentima na osnovu utvrđenih parametara dodeljen skor od
7 do 35. Parametri su bili: 1) promena „suve“ telesne težine u zadnjih 6
meseci, 2) unos hrane, 3) gastrointestinalni simptomi, 4) funkcionalna
onesposobljenost, 5) komorbiditet i dužina ukupnog trajanja HD, 6)
procena depoa subkutanog masnog tkiva kao i 7) procena atrofije mišića.
Svakom parametru dodeljuje se ocena od 1 do 5, gde jedinica označava
najbolji a petica najgori mogući status. mGSA predstavlja zbir ovih 7
ocena. Od statističkih metoda korišćene su srednja vrednost, standardna
devijacija, procentualna zastupljenost i jednostrani T test.
REZULTATI: Srednja starost pacijenta u studiji bila je 62,46 ± 11,15
godina. Srednji mSGA skor je bio 13,51 ± 5,12. Prema mSGA kategoriji
dobro uhranjenih pripadalo je 31,58% (24/76) pacijenata, kategoriji
blage do osrednje malnutricije pripadalo je 59,21% (45/76) pacijenata.
Teška malnutricija je registrovana kod 9,21% (7/76). Nije registrovana
statistički značajna razlika mSGA među polovima. Postojala je
statistički značajna razlika mSGA između grupa A i D (p=0,03), B i C
(p=4,95 x 10 -6), B i D (p=0,005) i C i D (p=0,01). Nisu registrovane
značajne razlike između grupa A i B i grupa A i C.
ZAKLJUČAK: Malnutricija je česta među pacijentima na našem Odeljenju
hemodijalize. Najčešća je blaga do osrednja malnutricija. Najteži oblici
malnutricije najzastupljeniji su među najstarijim pacijentima. Ključne
reči: hemodijaliza, malnutricija, procena nutricije, uticaj starosti
E-mail:
veselinov.vladimir@gmail.com
Amiodaronom indukovan subkilinički hipotiroidizam
Željka Aleksić (1), Aleksandar Aleksić (2)
(1) SLUŽBA ZANUKLEARNUMEDICINU, ZDRAVSTVENI CENTAR ZAJEČAR, (2)
INTERNISTIČKA SLUŽBA ZDRAVSTVENI CENTAR ZAJEČAR
Amiodaron (AMD) je jodom bogat antiaritmik koji, pri hroničnoj primeni,
može indukovati kliničke i subkliničke tiroidne disfunkcije (SKTD). Cilj
rada je bio da se utvrdi učestalost pojave subkliničkog hipotiroidizma
(SK HIPO) kod pacijenata na terapiji amiodaronom, kliničke
karakteristike, te ishod tiroidne disfunkcije tokom praćenja. Materijal
i metod: Prospektivno je praćen klinički i biohemijski tiroidni status
284 pacijenata, 144 muškaraca i 104 žene, na hroničnoj AMD terapiji.
Prosečna starost pacijenata bila je 63.5 godina. Klinički pregled
obuhvatao je merenje telesne težine, inspekciju tiroidne lože i očiju,
merenje pulsa i određivanje njegovog kvaliteta, utvrđivanje kvaliteta
kože i prisustva tremora šaka. U serumu su određivani TSH i FT4
korišćenjem komercijalnih kitova ACCESS hemilumino-
imunoeseja. Klinički i biohemisjki tiroidni status praćen je periodično
na 6 meseci, a po potrebi i češće. Svi pacijenti su bili iz područja sa
dovoljnim unosom joda. Kriterijum za postavljanje dijagnoze SK HIPO je
bio nivo TSH između 4-15 m IU/L, uz nivo FT4 u granicama normalnog
referentnog opsega. Prosečno trajanje praćenja bilo je 16 meseci.
Rezultati: Medijana trajanja AMD terapije kod ispitanika je bila 24
meseca. Od ukupnpg broja ispitanika, tokom praćenja 63% je ostalo
eutiroidno, 16% je razvilo kliničke tiroidne disfunkcije, a 21% SKTD, od
čega je 6% razvilo subkliničku tirotoksikozu, a 15% SK HIPO. Prosečno
trajanje AMD terapije kod ipitanika se nije statistički značajno
razlikovalo, bez obzira na funkcijki tiroidni status, a SKTD su se
statistički značajno češće javljale kod žena i kod ispitanika koji su
imali strumu. Svi pacijenti sa SK HIPO bili su asimptomatski i otrkivani
su na rutinskim kontolama tiroidnog statusa. Od ukupnog broja ispitanika
sa SK HIPO, tokom praćenja kod njih 45% je došlo do uspotavljanja
eutiroidnog statusa tokom praćenja, uz, ili bez prekida AMD terapije
(18% i 27% redom). Oko 49% ispitanika sa SK HIPO je tokom praćenja
ostalo bez promena tiroidnog statusa, i dalje sa SK HIPO, uz, ili bez
prekida AMD terapije (15% and 34% redom). Jedan ispitanik je tokom
praćenja, a oko godinu dana po prekidu AMD terapije razvio klinički
hipotiroidizam. Preostali jedan pacijent je razvio amiodaronom
indukovanu tirotoksikozu (AIT) tokom daljeg praćenja, bez prekida AMD
terapije do zvoja kliničke tiroidne disfunkcije. Zaključak: Kod većine
pacijenata sa SK HIPO indukovanim amiodaronom, SK HIPO ne progedira ka
kliničkom hipotiroidizmu, a kod velikog broja dolazi do spontane
normalizacije tiroidnog statusa, čak i uz nastavak AMD terapije.
Smatramo da kod SK HIPO nije neophodno ukidati AMD terapiju, uz redovno
praćenje tiroidnog statusa. Moguć je, ali retko, razvoj AIT kod
pacijenta koji je bio subklinički hipotiroidan na AMD terapiji.
Ključne reči: amiodaron, subklinička tiroidna disfunkcija, subklinički
hipotiroidizam
E-mail: lukaal@open.telekom.rs
Učestalost komplikacija arterijske hipertenzije u primarnoj
zdravstvenoj zaštiti
Škorić J.
DOM ZDRAVLJA „DR.SIMO MILOŠEVIĆ“ ČUKARICA
UVOD: Hipertenzija je poprimila razmere epidemije u svetu. Savremeni
način života doprinosi razvoju hipertenzije i njenih komplikacija:
cerebrovaskularnih i kardiovaskularni događaja, periferne vaskularne
bolesti i bubrežnih oboljenja koji smanjuju kvalitet života bolesnika.
Cilj rada je da se prikaže trend učestalosti komplikacija hipertenzije u
primarnoj zdravstvenoj zaštiti.
METOD: Retrospektivnom analizom obuhvaćeno164 pacijenta sa hipertenzijom
u 2013 godini i 208 pacijenata sa hipertenzijom u 2014 godini. Praćeni
su: pojava cerebrovaskularnog insulta, kardiovaskularnog događaja
(akutni koronarni sindrom - AKS), periferna vaskulrna bolest i bubrežna
bolest. Za statističku obradu je korišćen Hi kvadrat test.
REZULTATI: Ispitano je 164 hipertoničara, srednje starosne dobi 63,4
5,6, polne distribucije M:Ž –
43,7%: 56,3% u 2013. i 208 hipertoničara srednje starosne dobi 61,5 4,7.
polne distribucije M:Ž- 48.9%:51,1%. Cerebrovaskularni insult (CVI) je
imalo 12,2% ispitanika u 2013. i 15,4% ispitanika u 2014 (χ2= 3,946, p<
0.05). Češće je CVI nastao kod žena u 2013., M:Ž – 45.0%:55,0% (n= 20;
χ2= 1,054, p> 0.05), dok je u 2014. io češći kod muških ispitanika, M:Ž-
54,9%:45.1% (n=32; χ2= 0,897, p> 0.05). AKS je zabeležen kod 9.8%
hipertoničara u 2013., dok je u 2014. učestalost AKS bila 11,5% (χ2=
2,332, p>0.05). Učestalija pojava AKS je bila kod muškaraca u obe
godine: 2013. – 78,6%:21,4%(n=16;χ2= 9,134, p< 0.01); 2014. – 79,3%:
20,7% (n=24; χ2= 9,764, p< 0.01). perifernu vaskularnu bolest je imalo
14,6% hipertoničara u 2013. i 18,0% u 2014.(χ2= 4,063, p< 0.05). Polna
distribucija za ovu komplikaciju je bila: 2013. – M:Ž-54.2%:45.8%
(n=24;χ2= 0,066, p> 0.05).; 2014. – M:Ž – 51.4%:48.6 (n=37; χ2= 0,015,
p> 0.05). Bubrežna bolest je dijagnostikovana kod 6.7% hipertoničara u
2013. i 7.2% hipertoničara u 2014. (χ2= 0,556, p> 0.05).Češče su
bubrežnu bolest imale žene u obe godine: 2013. – M:Ž – 45,5%: 54,5%
(n=11;χ2= 0,984, p> 0.05) i 2014. – M:Ž- 46,7%:53,3% (n=15;χ2= 0,064, p>
0.05).
ZAKLJUČAK: Hipertenzija je udružena sa mnogim ozbiljnim komplikacijama.
Postoji trend povećavanja ovih komplikacija u primarnoj zdravstvenoj
zaštiti. Zato je neophodno ozbiljnije sprovođenje preventivnih mera,
posebno protiv faktora rizika hipertenzije.
Ključne reči: hipertenzija, cerebrovaskularni insult, bubrežna bolest
E-mail:
jasmina.skoric1979@yahoo.com
|
|
|
|
