Hugo Simberg
Ranjeni anđeo (Haavoittunut enkeli), 1903,
ulje na platnu
Ateneum, Helsinki





 

Hugo Simberg
Ranjeni anđeo (Haavoittunut enkeli), 1903,
ulje na platnu
Ateneum, Helsinki

Krajem 19. veka u Evropi se javlja novi pokret koji vrlo brzo postaje prisutan u svim sferama umetnosti. Rođen iz književnosti, Simbolizam je predstavljao reakciju na racionalizam i materijalizam koji su dominirali Zapadnom Evropom tog perioda. Svoju popularnost stekao je nakon objavljivanja Manifesta Žana Moreasa u francuskom listu Le Figaro u kome autor propagira čistu subjektivnosti i izražavanje ideje umesto realističkog predstavljanja pojavnog sveta.

Iako svoje začetke ima u književnosti, Simbolizam vrlo brzo pronalazi svoj put do umetnika mlađe generacije koji su težili odbacivanju konvencija Naturalizma. Smatrajući da umetnost treba da predstavlja emociju ili ideju, a ne svet onakakv kakav jeste, u delima umetnika ovog pokreta simboličko značnenje se stvara kroz emociju koju posmatrač doživljava putem boje, linije i kompozicije.

Inspiracija je slikarima i skulptorima dolazila iz savremene književnosti, proze i poezije, kao i istorije, legendi i mitova, biblijskih priča. Mnogi umetnici su svoje likove oplemenjivali mitološkim ili ezoteričnim značenjima. Iz njihovih dela čita se ideja da iza fizičkog sveta leži spiritualna realnost. U njhovim delima neizrecivo, kao što su vizije i snovi, dobija formu i posmtraču predstavlja jedan potpuno novi svet koji ga ispunjva osećanjima i navodi na razmišljanje. U umu posmatrača stvaraju se novi svetovi, nove ideje i želja da se razume i nerazumljivo.

U delima Huga Simberga, jednog od najpoznatijih finskih simbolista, preovladavaju upravo teme i predstave smrti, đavola i mladosti. U njegovom delu Ranjeni anđeo, kao i u mnogim drugim ovog autora, atmosfera je melanholična. Centralna figura anđela, povezanih očiju i ranjenog krila, mračna i sumorna odeća dvojice njegovih nosača, kao i vrlo oštar pogled jednog od dečaka, direktno uperen posmatraču u njemu već na prvi pogled izaziva emociju. Iako nije sasvim siguran kakav je to događaj prethodio ovoj sceni, ona budi različita osećanja, svakog posmatrača uvlači u svoj svet i navodi na različita rzmišljanja.

Sam autor nikada nije želeo da interpretira ovo svoje delo, na taj način ciljano ostavljajući posmatraču mogućnost da sam izvuče sopstveni zaključak i poruku koju nosi ova slika, odnosno da sam stvori svoju priču inspirisanu ovim delom. Iako mnogi istoričari i teoretičari umetnosti imaju svoja viđenja i sopstvene interpretacije ovog dela, ipak svako od nas, posmatrajući ga, razmišlja o sopstvenom životu, o svetu u kome živimo i o sebi samom. Najzad, po rečima Malarmea, ideja simbolista i jeste bila „da predstavi ne stvar, već efekat koji ona izaziva“.

Ada Vlajić, istoričar umetnosti