| |
|
|
UVOD
Selo Valakonje je selo stočara i zemljoradnika, vedrih, dobro
raspoloženih ljudi, uvek spremnih na otvoren razgovor i šalu. Prema
popisu stanovništva iz 1981. godine Valakonje je imalo 1960
stanovnika, nastanjenih u oko 380 domaćinstava, sa oko 3-4 člana po
domaćinstvu, od kojih se izjasnilo da su Vlasi oko 64%, oko 35 %
bilo je Srba, a ostalo, pripadnici drugih nacionalnosti. Selo
Valakonje pripada opštini Boljevac i nalazi se nekoliko klometara od
Boljevca, na padinama brda, s jedne i sa druge strane Valakonjske
reke. Nekada, zabačeno planinsko selo, sada je samo nekoliko stotina
metara udaljeno od autoputa Zaječar-Paraćin. U selu je postojala
škola, Dom kulture, prodavnica, pošta i amabulanta.
U vreme kada je sprovedeno istraživanje 1987. godine, osnovna škola
u Valakonju je bila među osam «Oglednih škola za rad na zdravstvenom
vaspitanju». Ekipa Zavoda za zdavstvenu zaštitu «Timok» u Zaječaru
je svakog meseca dolazila u školu i po posebnom programu sprovodila
zdravstveno vapsitanje sa učenicima, učiteljima i osobljem škole i
đačkim roditeljima. Svaki dolazak u selo iskorišćen je za obilazak
djačkih domova, kojom prilikom su prikupljani podaci o
zdavstveno-kulturnim prilikama u domaćinstvima u selu i zdravstvenom
ponašanju stanovništva. Na osnovu podataka koji su tom prilikom
sakupljeni došlo se do saznanja o zdravstveno-kulturnim prilikama i
zdravstvenom ponašanju stanovnika koji su prikazani u ovom radu.
O rezultatima rada
Već pri prvom obilasku domaćinstava i razgovora sa prosvetnim
radnicima i roditeljima i drugim stanovnicima u selu, pokazalo se da
još uvek postoje sačuvane pojave u narodnom životu, karakteristične
za tradicionalno ponašanje u vezi: zdravlja, bolesti, zdravstveni
običaji, sujeverja u vezi zdravlja i nadrilekarstvo, tradicionalno
ponašanje u vezi lične higijene, ishrane, stanovanja i dr.
Zapaženo je da je u to vreme tekao proces menjanja tradicionalnog
načina života pod uticajem novih shvatanja i prihvatanja modela
gradskog života, pod uticajem prosvećenog stanovništva sa sela koje
je počelo živeti u gradu, i savremenijeg načina stočarske i
poljoprivredne proizvodnje, izgradnje savremenih kuća za stanovanje,
oblačenja, pripremanja hrana i dr. Samo izgradnjom novih kuća, bez
ognjišta u sredini, mnogi običaji, vračanja i činjenja bilo je
nemoguće sprovoriti.
Mnoge tradicionalne pojave u narodnom životu zamenjivane su novima,
u skladu sa potrebama novog načina života. Takve pojave ne samo da
je bilo potrebno i moguće zapisati i tako sačuvati od zaborava, nego
je bilo moguće promene posmatrati kako nastaju – in actu. Mnoge
tradicije koje su opterićivale život stanovništva 80-ih godina XX
veka, gubile su se polako.
O običajima
Kr la lje sat. Ne može se naziv prevesti na srpski. Običaj je
raširen i u drugim selima na oborncima Južnog Kučaja, Stola i u
selima, dalje, prema Majdanpeku. Spadao bi u godišnje običaje. Radi
se o veselom okupljanju madih 14, januara, svake godine. Mladi,
momci i devojke, okupljaju se u grupama po nekoliko i idu od kuće do
kuće u selu, zaustavljaju se ispred ulaza u dvorište svake kuće,
pozivaju domaćicu da izađe, blagosiljajući je. U poruci domaćici,
pominju se zdravlje ukućana i domaćih životinja i svega dobrog koje
joj žele. Zbog toga od nje dobijaju hranu. Kada obiđu sve kuće u
selu, dođu u neku od kuća, gde zasednu i u veselom raspoloženju
hranu pojedu.
Osnovni smisao običaja je druženje i bolje međusobno upoznavanje
mladih.
Slava
Slučaj je hteo da smo, tokom istraživanja idući od kuće do kuće,
stigli u domaćinstvo gde se održavao slavski ručak. Bili smo pozvani
da u njemu i mi učestvujemo. Domaćin i ukućani su smatrali srećnom
okolnosti za domaćinstvo, što su mogli da nas ugoste i iskažu nam
svako moguće gostoprimstvo, a za nas da dođemo do kvalitetnih
podatka o slavi.
Slavski ručak se obavlja u najvećoj prostoriji u kući. Svako ko zida
kuću, planira takvu prostoriju u kojoj će moći da se obave neki od
masovnijih običaja domaćinstva, pored slave i svadba, na primer. U
takvoj prostoriji održavaju se i pomane.
Na slavskom ručku o kome je reč. Okupilo se dvadesetak gostiju:
rođaka i prijatelja, koji su koristili priliku da međusobno, satima
razgovaraju o raznim zanimljivim temama. Ozbiljne teme smenjuju i
šaljivi razgovori. Oni domišljatiji gosti, a takvih je bilo
nekoliko, vodili su glavnu reč, namećući svoja mišljenja i ideje za
razgovor.
Iskoristili smo priliku da se zainteresujemo za hranu i ishranu
stanovnika Valakonja. Prvo smo popisali jela i pića na stolu, onim
redom kako se poslužuju, i to:
- rakija šljivovica ili komovica,
- turšija (kisela paprika),
- riblja čorba,
- pasulj, sa zejtinom, crven od aleve paprike,
- pržena riba, somovina, na zejtinu sa pirinčem,
- hleb kupovni, kupljen u pekari u gradu,
- kolači (bombice od oraha uvaljane u kokosovo brašno, «nepečen»
kolač sa pudingom, suvim grožđem i kokosom, kolači sa pivom, kolači
sa medom, kolači od gotovih korica, oblande sa orasima i jabukama,
«salama» i baklave. Od pića, na stolu je bilo:
- pivo,
- domaće vino od grožđa ovijalo,
- belo vino, kupovno,
- sok, «jupi» za decu.
- kafa je poslužena na kraju, što nije značilo da treba gosti da se
raziđu. Kada je slava, ne obavljaju se poslovi u polju, zato su svi
nastavli da se opušeni i dobro raspoloženi, zadovoljni posle lepog i
ukusnog obroka i veseli zbog upotrebe alkoholnih pića – razgovaraju.
Pripremljena jela od ribe i pirinča na zejtinu, govore da je ovde
reč o posnoj slavi. I za mešenje kolača nije korišćena mast. Inače,
svinjska mast se koristi svkakodnevno u pripremanju hrane, a hranu
pripremljenu na zejtinu jedu samo oni koji zbog bolesti drže dijetu,
ili odrasli u vreme posta i nekih dana u godini, što čine da bi deca
bila zdrava i srećna u životu. Raznovsrnost pića služi na čast
domaćinu, a velika količina raznih kolača – domaćici i njenom umeću.
Sto za slavski ručak bio je zastrt plastičnom mušemom. Na stolu su
bile posude i probor za jelo:
- za so,
- posude za riblje kosti,
- tanjiri porcelanski,
- čorbaluci od porcelana sa ribljom čorbom i metalnim kutlačama,
- posude od plastike za baklave,
- viljuške, kašike i noževi za svakog gosta.
Gosti su za stolom sedeli na stolicama. Slavski ručak je počinjao
oko podne i trajao nekoliko sati. Za vreme ručka muškarci imaju
pravo da puše i razgovaraju, a žene obično ćute.
Koristeći izvanrednu priliku, prisustvo oko 20-ak ljudi i žena na
slavkom ručku, uspeli smo da sprovedemo anketu među gostima,
nastojeći da im što manje smetamo i povučemo paralelu o slavskom
ručku danas i u prošlosti. Bili smo zadovoljni što naš razgovor na
tu temu, bio je zanimljiv za goste, jer su nastojali da se podsete
kako je bilo nekada.
Na slavskom ručku u prošlosti, posluživana su jela i pića, po
sledećem rasporedu:
-rakija šljivovica,
-vino od ovijala ili belog otela,
-turšija (kisela paprika),
-kuvani kupus,
-posan pasulj,
-riba pržena na zejtinu(ulovljena u Timoku)
-proja ili crni hleb.
Do Drugog svetskog rata, 1941-1945. godine, jela se svakodnevno
proja. Hleb od pšeničnog brašna jeli su samo u nekim svečanim
prilikama u domaćinstvu. U domaćinstvima koja su gajila pšenicu,
žito je prodavano. Iz tog vremena sačuvana je jedna pošalica, u
kojoj narod traži od Tita da jede pogaču, na sledeći način:»Druže
Tito daj nam malo žito», a on odgovara: «Deco moja, dobra vam i
proja».
Do 1955. godine, slavski gosti su jeli iz jedne zdele, služeći se
svako svojom kašikom i viljuškom, a posle toga iz jednog tanjira,
svako iz svog. Kafu su retko pili. Posluživana je samo u bogatim
kućama u selu. Pravili su je od raži, jačma ili nekog drugog
zrnevlja koje su pržili. Od 70-ih godina XX veka, kafa se sve više
koristila, ne samo u svečanim prilikama, nego i u svakodnevici.
Ranije je samo mali broj seljaka pušio duvan, a sada se taj broj sve
više uvećava. Počele su da puše i seljanke, pre svega one koje su
bile zapošljene.
Slavu slavi oko 80% domaćinstava u selu. Rekoše, da slavu ne slave,
ne toliko, zbog religiuoznosti, već zbog «starijih u kući», da bi im
se ispunila volja i da bi im se ugodilo, zbog nastavljanja
tradicija. Ranije su postojale velike razlike između pojedinih kuća.
Nije u svakoj kući, u istoj meri, slavska tzrpeza bila bogata –
jelima i pićima, a sada je skoro u svakom domaćinstvu–isto. Danas
postoji veća ekonomska ujednačenost među domaćinstvima u selu, i
prosvećenosti domaćica koje su imale veliku ulogu u pripremi
domaćinstva za obeležavanje slave.
O starim jelima - Tokom slavskog ručka bilo je reči i o
starim jelima.
Fasuj verđe akru (zeleni kiseli pasulj). Radi se o boraniji
koja je kuvana zajedno sa dženerikama, zelenim šljivama koje su jelo
zakišeljavale. Da bi jelo bilo ukusnije dodavano je malo mleka i
jaja, uz mešanje.
Fasuj (pasulj), jednostavno, je najčešće korišena namirnica
na selu. Svaka domaćica je, i kada spremi neko jelo od drugih
namirnica, obavezno kuvala i pasulj, da joj se nađe pri ruci, ako su
ukućani gladni. I danas je jelo – pasulj, najzasutpljenije u selu.
Sprema se tako što se uzme potrebna količina pasulja, istrebi,
očisti od komadića zemlje ili kamičaka, i delova biljke koji
zaostaju posle odvejavanja pasulja, a zatim se dugo kuva u vodi. Na
kraju, u lonac u kome se kuva pasulj dodaje aleva paprika, mast ili
zejtin, malo brašna, crni luk i čurkalom sve to izdrobi.
Kumpijeri slajtc (hladni krompiri). Jelo se priprema tako što
se uzme količina krompira koja je potrebna, oljušti, skuva,
propasira rukom, stavi u tako pripremljene krompire crni luk i dobro
sve to pomeša. Posle se jelo stavljalo u drvenu posudu – zastrug,
nosilo u polje i tamo jelo u vreme poljskih poslova. Jelo se ponekad
i na slavama kao «hladno jelo, bez ičega drugog»
Rasuri. Popularno jelo u bakračetu, od skuvane vode u koju se
doda malo rasola, nadrobi proja, a posle doda nadrobljeni sir i
sututka i takvo jede.
Žumjara. Jelo od masti ili zejtina pomešanog sa pšeničnim
brašnom, kome se doda vruća voda, pomeša se, po želji, a zatim kuva
u sudu od bronze (ćitaje ku pičorlje), i dodatak soli prema ukusu, i
jede.
Turta đe kolješa (mnogi lepši naziv za kačamak). Kačamak je u
prošlosti bio čest u svakodnevnoj ishrani, kada nije bilo hleba od
pšeničnog brašna. I danas se često koristi u ishrani i predstavlja
omiljenu hranu. Priprema se tako što se u bakrač stavi voda da vri,
u koju se dodaje polako, kukuruzno brašno, uz stalno mešanje
kačamalom (čurkalom) da ne zagori. Mešanje je važno da bi se
sprečilo stvaranje gromuljica od brašna. Kako voda vremenom uvri,
tako se dodaje po koja šaka kukuruznog brašna, dok se ne stvori
čvrsta masa od kuvanog kukuruznog brašna toliko gusta da se ne
odvaja od kačamala. Zatim se dodaje so i još malo drži na vatri, a
onda se bakrač izvrne na sofru i turta đe kolješa je gotova za jelo.
Kačamak se seče na kriške drvenim nožem ili koncem i jede se vruć.
Postoji izreka o štetnosti za jelo hladnog kačamaka: «Kolješica
kalda, la burta sa će arda». Moguće je da je u prošlosti, zbog dužeg
stajanja u nekalaisanim bakarnim bakračima, dolazilo do trovanja.
Sva pomenuta jela, su pripremana i posluživana na najjednostavniji.
U starim jelima, bilo je manje mesa i masnoće, a belančevine su
nadoknađivane mlekom, mlečnim proizvodima i jajima. Jednostavna
ishrana u prošlosti, zavisila je više nego danas, od umešnosti i
prosvećenosti domaćica.
O zapisu
Zapis je kultno mesto, osvećeno od popa drvo, ispod kojeg se drže
molitve o zavetnim danima. Zapisa ima po nekoliko u atarima sela u
Timočkoj Krajini. U Valakonju smo zapis našli u dvorištu jednog
domaćinstva, uređenog kao kultno mesto. Reč je dudu, čije je stablo
bilo opasano kanapom sa zadenutim cvećem, svećama, a na jednom
ekseru u njemu, bila je okačena ikona sveca kome je zapis posvećen.
Rekli su nam da takvih zapisa ima još u Valakonju. Zapis u ovom
domaćinstvu je zaveden posle pomora govedi i bolešljivosti deteta.
Goveda su skapavala na paši, iz čista mira, tako da je domaćinstvo,
za 10-ak godina, izgubilo nekoliko volova i krava. Iznenadna uginuća
goveda, na paši, navode na pomisao da su skapavala od prostrela,
pogotovu što su goveda napasana na pašnjacima pored Timoka, koje je
voda plavila svakog proleća. Kada bi stoka skapavala u selima,
leševi su bacani u reku duž celog toka Timoka, pa se tako prostrel
mogao širi za vreme poplava na širem poidručju u slivu reke Timok.
Pomenuto je da je u domaćinstvu i dete stalno poboljevalo i često su
ga nosili lekarima, ali bez većeg rezultata. Mučeći se zbog toga,
najstarija žena u kući, sanjala je jedne noći, da dud ispred kuće
treba osvetiti i pretvoriti u zapis. Doveli su popa, koji je osvetio
dud u dvorištu na neki od praznika, a zatim je taj praznik slavljen
svake godine kao slava. Posle toga im goveda nisu skapavala, a
zdravstveno stanje deteta se popravilo.
Sujeverice o zdravlju
Na Bogojavljenje, Mladence i Cveti, muškarci se ne brijaju, niti
češljaju zbog ujeda zmija. Iz istog razloga zapale se krpe, pa se
dimom okadi noge i glava svakog ukućana da ga ne bi, tokom godine,
ujedale zmije.
O lečenju lekovitim biljem
Raspitijući se o lečenju lekovitim biljem u Valakonju, saznali smo
da su, po njihovom mišljenju i na osnovu iskustava meštana, sledeće
biljke lekovite:
Turica( petrovac) koristi se za spravljanje čaja, crvenog kao vino,
protiv «velike menstruacije».
Steža (s`ovr), koristi se za spravljanje čaja protiv proliva.
Alba nalba (beli slez) koristi se koren belog sleza za pobačaje.
Kukurek, do skoro je korišćen, dokle nije bilo antibiotika, za
«zatravnjivanje» ljudi i životinja, i kao koren za pobaćaje.
Korenovi belog sleza i kukureka, babe-vračare uvlačile su u
matericu, posle čega je dolazilo do krvavljenja i pobačaja. Ovako
isprovocirani pobačaji ostavljali su teške posledice na zdravlje
žena, a nekad su se završavali smrću.
LITERATURA
- Srpski mitološki rečnik. Beograd: Nolit; 1970. p. 133.
|
|
|
|
