ZBORNIK SAŽETAKA

(Collection of abstracts)

TUBERKULOZA MEĐU SRPSKIM UMETNICIMA U XIX I PRVOJ POLOVINI XX VEKA
Dimić Dejan, Dimić Nemanja, Timotijević Ljiljana, Nikolić-Brstina Ivana, Nikčevć Ljiljana, Zdravković Aleksandra, Damnjanović Ivana

REMBRANTOVI ČASOVI ANATOMIJE
Aleksandar Ćirić

ZAVISNOST IZ ARHETIPSKE PERSPEKTIVE KELTSKE KRALjICE MAB
Marijana Janković, Dejan Janković, Ana Okiljević, Zora Okiljević

MANDALE I NJIHOV ZNAČAJ U RADU KARLA GUSTAVA JUNGA
Miljana Mladenović-Petrović

STOMATOLOŠKA PROTETIKA, NAUKA ILI UMETNOST?
Snežana Mladenović

O EPIDEMIJI PEGAVOG TIFUSA 1914/15. GODINE U SRPSKOJ KNjIŽEVNOSTI
Zoran Vacić, Jelena Jovanović Simić

EFEKAT LIKOVNE UMETNOSTI NA ZDRAVLJE
Miljana Mladenović-Petrović, Živorad Mladenović, Snežana Mladenović

ANATOMIJA MELANHOLIJE
Đorđe Bulatović, Filip Mihajlović, Janko Petrović, Filip Martinović, Dušan Đurić

MEDICINA I UMETNOST
Bojana Cokić

IKONOGRAFIJA ISUSA U RANOM DETINjSTVU KROZ PRIGODNE MARKE POŠTE SRBIJE
Milan Stanulović

KAKO NASLIKATI TUGU?
Dušan Đurić

GOJAZNOST I POP KULTURA
Bratimirka Jelenković

UMETNOST REANIMACIJE
Marija Mandić
DOM ZDRAVLJA SUBOTICA

U originalnoj Hipokratovoj zakletvi stoji: „Kunem se... da ću smatrati dragim kao roditelja onog koji me je naučio ovoj umetnosti...”, tako da i mi, polažući ovu zakletvu, svesno ili nesvesno prihvatamo činjenicu da naša profesija lekara u stvari i jeste umetnost.
Cilj ovog rada je da pokaže da je lekarska profesija usko isprepletena sa umetnošću, sa posebnim osvrtom na umetnost reanimacije. Na svom radnom mestu, a da toga možda nismo ni svesni, svakodnevno praktikujemo umetnost komuniciranja sa pacijentima, umetnost održavanja dobrih kolegijalnih odnosa, umetnost donošenja dobrih profesionalnih odluka, te razne veštine koje se graniče sa umetnošću, a reanimacija je jedna od njih.
Uspešna reanimacija nastavlja čovekov život i donosi sreću njegovim rođacima i bližnjima. Ipak, s druge strane, reanimacija samo produžava patnju i proces umiranja. U nekim slučajevima oživljavanje rezultira krajnjim tragedijama – pacijent ostaje u trajnom stanju „vegetacije”. Proces oživljavanja neuspešan je u 70–95% i smrt je svakako neizbežna. Ipak, svako želi da umre dostojanstveno.
Jedna od opšteprihvaćenih definicija umetnosti glasi: „UMETNOST je ljudska delatnost ili proizvod ljudske delatnosti koja ima za cilj stimulisanje ljudskih čula kao i ljudskog uma i duha“. Zar se reanimacionim postupkom ne stimulišu upravo ljudska čula, um i duh u bukvalnom smislu reči? Dalje se navodi da se „ kvalitet umetničkog dela obično procenjuje na osnovu stimulacije koju ono izaziva – utisak koji ono ostavlja na ljude, broj ljudi u kojima je to delo izazvalo neku emociju, u kolikoj meri se to delo ceni, kao i efekat ili uticaj koji to delo ostavlja ili je ostavilo u prošlosti”. Stoga reanimacija, bilo uspešna ili neuspešna, u svom ishodu ostavlja velike i razne emocije na veliki broj ljudi, sam proces reanimacije se ceni u velikoj meri i ostavlja efekte, kako u prošlosti, tako i u sadašnjosti, odnosu u momentu samog dešavanja. Bezmalo je onda reći da je jedan reanimacioni postupak koji izvodimo ne samo umetnost, nego i REMEK DELO jer, generalno, kako je i prikazano, sadrži sve te atribute koje čine jedno umetničko delo.
U svakidašnjem lekarskom poslu je neophodno donositi i etičke odluke po kojima je odluka o reanimaciji ili o nereanimaciji prihvatljiva i na taj način se pacijent i njegova rodbina tretiraju sa dostojanstvom. Ove odluke mogu biti donesene na individualnom, internacionalnom i lokalno kulturološkom nivou, zakonski, na osnovu tradicije, religije, socijalnih i ekonomskih faktora što govori da je sama reanimacija ipak mnogo kompleksnija od umetničkog dela.

* * *

TUBERKULOZA MEĐU SRPSKIM UMETNICIMA U XIX I PRVOJ POLOVINI XX VEKA
Dimić Dejan (1), Dimić Nemanja (2), Timotijević Ljiljana (1), Nikolić-Brstina Ivana (1),
Nikčevć Ljiljana (1), Zdravković Aleksandra (1), Damnjanović Ivana (3)
(1) GRADSKI ZAVOD ZA PLUĆNE BOLESTI I TUBERKULOZU, BEOGRAD, (2) SLUŽBA ANESTEZIOLOGIJE SA REANIMATOLOGIJOM INSTITUT ZA ORTPEDSKO-HIRURŠKE BOLESTI BANJICA, BEOGRAD,
(3) TEHNOLOŠKO-METALURŠKI FAKULTET, BEOGRAD

Nijedna bolest nije imala toliki uticaj na književnost kao tuberkuloza, bilo kroz opis likova koji su od nje bili bolesni, bilo kroz bolest pisaca. Ona često daje posebnu notu umetničkim ostvarenjima, upravo zato što pruža OSEĆAJ ŽIVOTA U SENCI SMRTI.
Činjenica je da su u XIX i prvoj polovini XX veka mnogi svetski i srpski umetnici, pre svega pesnici, umirali od tuberkuloze, tako da je ona bila deo „imidža” pre svega velikih pesnika.
Poetičnost i romantičnost tuberkuloze ogledala se u razdoblju od trenutka pojave bolesti do trenutka smrti. Lord Bajron je rekao: „Voleo bih umreti od tuberkuloze”. Od nje su bolovali i umrli Edgar Alan Po, Džon Kits, Kafka, Čehov, Džejn Ostin, Emili i Šarlota Bronte, Gorki, Molijer, Šopen, Veber, Dešijel Hemet, Orvel, Modiljani.
Tuberkuloza kod srpskih pisaca nije bila isključivo zla kob, nego i izvor bogatstva njihovih dela, jer im je omogućila da se domognu opšte ljudskih motiva i da prevaziđu ograničenost svoje sredine. U XIX i prvoj polovini XX veka od tuberkuloze su bolovali i umrli mnogi srpski pisci: Jovan Sterija Popović, Branko Radičević, Petar Petrović Njegoš, Kosta Ruvarac, Đura Jakšić, Kosta Trifković, Svetozar Marković, Jakov Ignjatović, Laza Lazarević, Vojislav Ilić, Janko Veselinović, Svetolik Ranković, Kosta Abrašević, Radoje Domanović, Svetozar Ćorović, Milutin Bojić, Vladislav Petković Dis, Rade Drainac, Milan Rakić, Milovan Glišić, Stanislav Vinaver, Milorad Mitrović , Dušan Vasiljev, Jovan Grčić Milenko, Svetislav Vulović, Dragiša Nedović, Paun Petronijević, Božidar Knežević, Branimir Ćosić, Velimir Živojinović Masuka, Branko Miljković, Vasa Stajić, Milica Janković (Leposava Mihajlović), Momčilo Nastasijević, Aleksa Šantić, Jovan Andrejević, Aleksandar Šandor Popović, i slikari: Ignjat Job, Jovan Vuletić, Vidosava Kovačević, Ilija Bašičević Bosilj, Mirjana Maoduš, Milan Milovanović .
Tuberkuloza kao bolest možda nije velika, zasebna tema, ali je svakako prisutna u mnogim svetski poznatim delima, utičući na radnju, karakterišući likove i oslikavajući život tog vremena. Ona je oduvek izazivala najrazličitija osećanja kod ljudi: saosećanje, gađenje, samilost, prezir, hrabrost, strah i tugu. Sva ova osećanja bila su odličan pratilac književne osnove zvane bolest za zaplet, scenografiju, upozorenje, kritiku, pogled u budućnost, autobiografiju. To je bolest u kojoj su smrt i život tako isprepletani, da smrt ima sjaj i boju života, a život sumorni i jezivi oblik života.
Činjenica je da tuberkuloza nije više tako strašna kao što je nekada bila, da više ne ledi dah pesnicima, ne pali grozničavi sjaj u njihovim očima i ne žari njihove jagodice rumenilom. Upravo zato je potrebno podsetiti se žrtava tuberkuloze među umetnicima u prošlosti, jer će u budućnosti izgledati sve neverovatnija i neshvatljivija njena čudovišna moć.

* * *

REMBRANTOVI ČASOVI ANATOMIJE
Aleksandar Ćirić
SLUŽBA ANESTEZIJE I INTENZIVNE NEGE, OPŠTA BOLNICA PIROT

Rembrant Harmenson van Rajn (1606–1669), najveći i najpoznatiji holandski slikar i jedan od najuticajnijih umetnika zapadne Evrope 17. veka, živeo je i stvarao u vreme tzv. zlatnog doba Holandije, kada je ona doživela politički, ekonomski i umetnički procvat. Njegovo slikarstvo pripada stilskoj epohi baroka, a psihološka dubina njegovih portreta i produbljena interpretacija biblijskih događaja ostali su do danas jedinstveni i neponovljivi.
Čas anatomije doktora Nikolasa Tulpa (The anatomy lesson of Dr Nicolas Tulp), ulje na platnu dimenzija 216,5 x 169,5cm naslikano 1632. g., jedno je od Rembrantovih najpoznatijih dela. Slika predstavlja grupni portret koji je naručio uticajni lekar dr Tulp, zvanični gradski anatom, kasnije i gradonačelnik Amsterdama, za gildu (udruženje) amsterdamskih hirurga. Časovi anatomije bili su društveni događaji u to vreme, održavani su jedanput godišnje u učionicama koje su zapravo bile pozorišta. Prisustvovali su im studenti medicine, lekari i svako ko bi platio ulaznicu. Za seciranje su korišćeni leševi pogubljenih kriminalaca. Naturalistički osvetljen leš (zločinac Aris Kint, obešen prethodnog dana zbog oružane pljačke) i dr Tulp su u centru pažnje. Dr Tulp stoji sa desne strane i jedini nosi šešir. On drži makaze u ruci i prisutnima objašnjava tetive i anatomiju ruke. Sa druge strane stoji grupa koja pažljivo, možda sa preteranom pažnjom, sluša njegovo izlaganje i posmatra seciranje leša. U donjem desnom uglu nalazi se otvoren ogromni priručnik iz anatomije, verovatno Fabrika ljudskog tela (De humani corporis fabrica) Andreasa Vesalijusa, objavljen 1543. god. Na slici nedostaje preparator, čiji je zadatak bio da pripremi telo za čas. Rembrant je veoma smelo i uspešno rešio problem statične kompozicije na slici. Dijagonalom koja kreće od knjige ispod mrtvačevih nogu i pruža se do glave čoveka u gornjem levom uglu, stvorio je utisak pokreta. Igrom svetlosti scena je dobila ne samo neku čudnu, neobičnu lepotu, već i skoro misteriozan izgled, koji je navodio na to da se u ovoj slici traži neki dublji, skriveniji, poetično-filozofski smisao, koga u njenoj prozaičnoj sadržini u stvari nema. Lice leša je delimično osenčeno, nelogično u odnosu na izvor svetlosti. Smatra se da je to nagoveštaj „senke smrti” (umbra mortis), tehnike koju je Rembrant često koristio. Slika se nalazi u muzeju Mauritshuis u Hagu.
Čas anatomije doktora Jana Deijmana (The anatomy lesson of Dr. Joan Deyman), ulje na platnu dimenzija 100 x 134cm, naslikano 1656. god. je drugi i manje poznati Rembrantov čas anatomije. Slika predstavlja fragment grupnog portreta jer je veći deo platna uništen u požaru 1723. god. Na slici doktor Deijman secira stomak, pre nego što će preći na mozak. Iznad lobanje leša stoji njegov asistent Gysbrecht Calcoen, tadašnji predsednik amsterdamskog udruženja hirurga. Mrtvac je kriminalac Joris Fonteijn, sa nadimkom crni Jan. Slika se čuva u Istorijskom muzeju (Rijksmuseum) u Amsterdamu.
Nadahnutu analizu obeju slika dao je Danilo Kiš u knjizi Čas anatomije: „Svet ne počinje od danas i mi znamo, vidimo, da ovo nije prvi čas anatomije pod kapom nebeskom, ali još se mogu saznati nove stvari, posmatranjem, seciranjem i vivisekcijom, praksisom i sumom iskustava koja su nam dostupna. Čas može da počne.”

* * *

ZAVISNOST IZ ARHETIPSKE PERSPEKTIVE KELTSKE KRALjICE MAB
Marijana Janković (1), Dejan Janković (2), Ana Okiljević (1), Zora Okiljević (1)
(1) ZZZZ RADNIKA „ŽELEZNICE SRBIJE” BEOGRAD, U NOVOM SADU, (2) BOLNICA ZA BOLESTI ZAVISNOSTI, BEOGRAD

Psihoterapija često počinje sa radom na adaptaciji koja nam omogućava da preživimo i da oblikujemo naša opažanja, emocije, koncepte i ponašanja. Na početku psihoterapije tragamo za patnjama ličnog iskustva. Ako odemo dublje, možda ćemo naći osnovu u arhetipskoj dinamici, koja oblikuje našu individualnost po principu simboličkih šablona. Ispod naših kompleksa se nalazi čista arhetipska struktura. Ponekad se čak nalazi i pometnja koja je promenila plodni tok u našim životima da bi popravila jasnoću i energiju „istinitog Selfa”. U analognom procesu, mi možemo da prostudiramo slojeve mitologije koji su sagrađeni oko figure Mab, da otkrijemo njene originalne šablone celovitosti i arhetipske energije kroz odjek dubokih nivoa kolektivne psihe drevnog naroda Kelta.
Zavisnost je korumpirana manifestacija stare božanstvene energije koja je u svojoj originalnoj formi uzbuđujuća i životno afirmišuća. Kraljica Mab u keltskoj mitologiji je predstavljala životnu energiju, ratobornost i izobilje života, svetu snaga koja leži iza rasta, plodnosti i izobilja. Mab predstavlja psihološku i duhovnu potrebu za celinom i jedinstvom sa božanstvom ili sa onim što Jung naziva Selfom. Za neke ljude, to je proces individuacije. Zavisnost je samo senka duhovnog iskustva. Intoksikacija nije duhovno iskustvo, nego je čista intoksiciranost. Kroz kontekst drevnih Kelta i kraljice Mab dobijamo duboki osećaj duhovnosti koji se probija u svaki aspekt savremenog čoveka. Mab je omogućavala put do iskušavanja religioznog ushićenja kroz deo procesa individuacije, nazvanim u keltskoj mitologiji Tara, test koji se davao pretendentima na kraljevski presto. Psihološki je značajan za današnjicu jer opisuje ono šta se događa kao potvrda da smo na putu naše sudbine.
MAB KAO EKSTAZI – ekstazi potiče iz klasičnog grčkog jezika od reči EK – od, spolja, i HISTANAI – postaviti. Označava stanje van sebe i zanosa energijom koja dolazi spolja. Takav juriš nas ushićuje ili nas odvodi dalje. Stoga, ekstazi je često povezana sa iskustvom neverovatne celovitosti u kojoj se naša mala svesnost oseća zaronjena kao da je bačena u kosmički okean. U mitu o Mab, život sa svim dubokim osećajima i emocijama je transcendentan. Primarna celovitost je ta koja modulira naše individualne sudbine. Mi se delimično pojavljujemo iz nje kako otkrivamo naše granice i pravimo razlikovanje, ali dok ne postanemo identifikovani sa ovim odvojenim oblicima i samim sobom kao kompletno samostalnim, znamo da smo takođe spojeni u njenu širu opnu.
Zavisnost je specifična patološka želja. Mnogi od nas imaju nešto kao „božanstveno-demonsku” glad, koja je povezana sa zavisničkim elementima u nama, kao deo kompulzivnog kompleksa koji se manifestuje u životnom događaju jer i izražava i jede našu životnu energiju. To je kao neka vrsta „vođene strasti” koja se izdiže iz deprivacije koja ostavlja proždrljive crne rupe u psihi. Nagon da se popuni ta rupa je arhetipski. Arhetipski šabloni podržavaju mitove koji postoje i u najdubljim slojevima ljudske psihe i utiču na sve naše odgovore u modernom društvu. Imajući ovo na umu vidimo izraz duhovnosti, bilo kod zavisnika ili onih koji rade na individuaciji, svuda oko nas u svim aspektima života.

* * *

MANDALE I NJIHOV ZNAČAJ U RADU KARLA GUSTAVA JUNGA
Miljana Mladenović-Petrović
DOM ZDRAVLJA, BELA PALANKA

Uvod: Karl Gustav Jung (K. G. Jung) je švajcarski psihijatar koji je svojim delom pomerio dotadašnje granice u evropskoj psihijatriji. Njegovo delo tangira skoro sve oblasti života i znanja. Poseban značaj ima njegovo stanovište građe psihe po kojem nju čine dve sfere koje se dopunjavaju, svesno i nesvesno. Čovekovo nesvesno je podeljeno na lično nesvesno, koje čine sadržaji koji su potisnuti, zaboravljeni u toku života pojedinca, i kolektivno nesvesno, koje čine opšte ljudski sadržaji. Naše Ja stoji na granici ove dve sfere. Lično i kolektivno nesvesno se prikazuju u snovima, fantazijama i vizijama, i to u vidu slika iz mitologije ili opšte simbolike istorije čovečanstva. Ovi motivi se zovu arhetipovi. Celovitost ličnosti se postiže onda kada su oba dela psihe uzajamno povezanа.Tada počinje proces individuacije koji ima za cilj prilagođavanje čoveka i njegovo uključivanje u okolinu. On vodi ka povezivanju svesnog i nesvesnog pomoću zajedničkog središta koje se zove Sopstvo. Tek kada se pronađe i integriše ovaj centar, može se govoriti o čoveku koji je postigao samoostvarenje.
Cilj rada: Cilj rada je otkriti kako se postulati K. G. Junga mogu prikazati istočnjačkim simbolima.
Rezultati: Karl Gustav Jung se u drugoj polovini svog života posvetio proučavanju misticizma, istočnjačkih kultura i njihovih simbola. Simbol koji je najčešće bio opisivan je mandala. Poznat je i kao „magični krug” i ubraja se u najstariji religiozni simbol čovečanstva koji se mogao sresti još u paleolitu. Nalazi se kod svih naroda i svih kultura, i imaj isti raspored i simetriju tri elementa slike. Oni su, na naglašen način, svi usredsređeni na centar i nalaze se u krugu ili četvorougaoniku. Jung nije smatrao da mandale prikazuju završenu individuaciju, već prikazuju mogućnost, relativnu ciljnu predstavu, a čovekov najveći zadatak i sudbina je da stremi ka njoj. Mandale su sa svojom matematičkom strukturom odraz praporetka ukupne psihe. One ne izražavaju samo red, nego i utiču na njega.
Mandale u istočnjačkoj filozofiji imaju moć uspostavljanja unutarduševnog poretka osobe koja meditira sa slikom mandale. Individualne mandale ispitanika nikad ne dostižu neki stepen umetničke vrednosti poput mandala sa istoka. One su uzete samo kao ilustracije zasnovanosti na istim psihičkim pretpostavkama, pa su u začuđujućoj podudarnosti pokazale i iste zakonitosti.
Jung je smatrao da je racionalna i iracionalna, empirijska i transcendentna svojstva Sopstva teško ili nemoguće izraziti na drugi način osim preko simbola. Samo simbol može da na zadovoljavajući način prevede totalnost psihe.
Zaključak: Jung je o čoveku mislio na uzvišen način, kao o nekome ko nosi u sebi ogromne i jedva naslućene potencijale koji će mu pomoći da odgovori na pitanje svog nastanka, dopunjujući i usavršavajući delo prirode i Boga.
Nesumnjiva je njegova zasluga što je u jednom grubo materijalističkom vremenu, kao što je naše, ponovo ukazao na dubine čoveka i smisao ljudskog postojanja i izašao u susret neutoljivoj čežnji ljudskog bića ka individualnom razvoju i ka celini. Jer, svet psihe stoji iznad svake ljudske različitosti i iznad svakog zbivanja – u njoj su zaključani početak i kraj svih ljudskih dela. Ko se u njih udubi, pronaći će ključ za kreativne klice onog uzvišenog i svetog što je čovečanstvo uspelo da stvori i na čemu se zasniva naša nepresušna nada u bolju budućnost.

* * *

STOMATOLOŠKA PROTETIKA, NAUKA ILI UMETNOST?
Snežana Mladenović
PRVA PRIVATNA ZUBNA ORDINACIJA „DR SLAVICA DESPOTOVIĆ”, BELA PALANKA

Stomatološka protetika je nauka i umetnost ponovnog uspostavljanja fiziološkog oblika zuba koji je narušen gubitkom zubnih tkiva i poremećajima u razvoju zubnih struktura. Ova grana stomatologije je veoma stara. Ocem te grane, a i stomatologije uopšte, smatra se Pjer Fošar. On je svojom knjigom Zubni hirurg (1728) ukazao da zubna hirurgija nije puko vađenje zuba, već da je ona isceliteljska i obnoviteljska. Tokom XVIII veka stomatologija je i dalje bila više zanat nego nauka. U Americi su se popravkom zuba i nameštanjem proteza bavili zlatari, rezbari slonovače, sajdžije. Tek uvođenjem nožne mašine 1871. godine, počinje i unapređivanje prakse novim tehnologijama i materijalima. Pripremanje zuba za stavljanje zlatne krunice je bilo olakšano. Do početka XIX veka ljudski zubi bili su ugrađivani u proteze, ali je to napušteno, kada se uvidelo da su keramički zubi mnogo praktičniji, bolji i čistiji. Početkom XX veka u Beogradu je bilo trojice zubnih lekara koji su se bavili širokim dijapazonom usluga. Oni su utrli put generacijama lekara u Srbiji. Oni koji su specijalizirali stomatološku protetiku, pored znanja teorije i prakse, treba da imaju osećaj za lepo, sklad, proporciju i, jednostavno, umetnost. Primer u kojem je, pored znanja bino i „oko” lekara je određivanje međuviličnih odnosa prilikom izrade totalne proteze. U bezubim ustima odnos mandibule prema maksili nije ničim određen, jer su zubi koji definišu odnos mandibule prema maksili izgubljeni. Tada se određuje odnos mandibule prema maksili i lobanji u sve tri ravni, frontalnoj, sagitalnoj i horizontalnoj. Tada stomatolog treba obuhvatiti tri komponente – određivanje položaja orijentacione okluzione ravni, određivanje visine zagrižaja i iznalaženje centralnog položaja mandibule. Tek tada se može preći na sledeće korake. Drugi primer gde je veoma važno da li je protetičar zaista sa izvesnim osećajem za lepo, je izbor veštačkih zuba prilikom izrade totalne proteze, a pogotovu prednjih zuba, jer oni moraju odgovarati pacijentu po obliku, veličini i boji. Oni moraju biti što sličniji prirodnim zubima, a boja mora odgovarati boji kože lica u momentu izrade proteze, kao i da bude u skladu sa godinama pacijenta. Pravilo je da veličina tela diktira i veličinu zuba, ljudima astenične konstitucije odgovaraju krupni, izduženi zubi, trouglastog ili četvrtastog oblika, ravnih ivica. Osobama atletske konstitucije odgovaraju četvrtasti, masivni zubi, a niskim, zaobljenim osobama odgovaraju sitniji zubi, ovalnog oblika. Ovi navedeni primeri su samo ilustracija toga koliko specijalisti stomatološke protetike treba da se usredsrede i na funkcionalnost i na estetsku vrednost svog rada.

* * *

O EPIDEMIJI PEGAVOG TIFUSA 1914/15. GODINE U SRPSKOJ KNjIŽEVNOSTI
Zoran Vacić (1), Jelena Jovanović Simić (2)
(1) INFINITAS, BEOGRAD, SEKCIJA ZA ISTORIJU MEDICINE SLD, (2) MUZEJ NAUKE I TEHNIKE, BEOGRAD

U perodu od 6. septembra do 16. decembra 1914. godine u Sremu, u istočnoj Bosni, i na prostoru između reka Drine, Kolubare i Ljiga vođene su borbe poznate u vojnoj istoriji pod nazivom „Kolubarska bitka”. Po okončanju bitke u Srbiji je bilo oko 43000 ratnih zarobljenika koji su bili stacionirani, uglavnom, u Valjevu i njegovoj okolini. Higijensko-epidemiološku situaciju otežavalo je i prisustvo više hiljada Srba izbeglica i više od 50 hiljada ranjenih i bolesnih srpskih vojnika. Među zarobljenicima je bilo i oko 3500 obolelih od zaraznih bolesti, od kojih je veliki broj bolovao od pegavog tifusa (typhus exanthematicus). Epidemija koja je među njima buknula zahvatila je i srpsko stanovništvo i vojsku. Pored pegavog tifusa, bili su zastupljeni i trbušni i povratni tifus. U Srbiji, koja je tada imala oko 4,5 miliona stanovnika, od sva „tri tifa” bolovalo je između 500 i 600 hiljada ljudi. Tačan broj žrtava nikada nije utvrđen, ali se procenjuje da je umrlo oko 135000 ljudi, od čega preko 30000 vojnika. Samo u Valjevu, u „dolini smrti” i „glavnom centru razboljevanja i umiranja” (dr Lazar Genčić), umrlo je 3500 vojnika i više od 4000 civila.
U ovom radu je analizirano nekoliko književnih dela u kojima se opisuje epidemija pegavog tifusa u Srbiji 1914/15. godine. Analizom su obuhvaćeni romani Vreme smrti (Dobrica Ćosić), Veliki rat (Aleksandar Gatalica), Život čoveka na Balkanu (Stanislav Krakov) i dve pripovetke Veljka Petrovića („Hanzi” i „Poldi i Talog”). Krakov i Petrović su za vreme epidemije tifusa boravili u Valjevu, tako da su svoja dela pisali na osnovu ličnog doživljaja i razgovora sa lekarima i bolničkim osobljem; dok su Ćosić i Gatalica u svojim romanima epidemiju opisivali na osnovu brojne literature (memoari, dnevnici) i arhivskih dokumenata. Prisustvo ili odsustvo ličnog iskustva autora u vezi sa epidemijom, kao i vreme nastajanja ovih književnih dela, značenjski i simbolički određuju njihov nivo.
Autori ovog rada posebnu pažnju posvećuju metonimijskim otklonima u analiziranim književnim delima (skretanje sa zapleta na atmosferu, sa ličnosti na vremenski i prostorni okvir). U drugom delu analize identifikovani su najvažniji izvori koje su književni stvaraoci (Ćosić, Gatalica) koristili, kao i istorijske ličnosti prema čijim su karakternim osobinama građeni likovi književnih junaka (Petrović).

* * *

EFEKAT LIKOVNE UMETNOSTI NA ZDRAVLJE
Miljana Mladenović-Petrović (1), Živorad Mladenović (2), Snežana Mladenović (3)
(1) DOM ZDRAVLJA, BELA PALANKA, (2) OSNOVNA ŠKOLA „LJUPČE ŠPANAC”, BELA PALANKA, (3) PRVA PRIVATNA ZUBNA ORDINACIJA „DR SLAVICA DESPOTOVIĆ”, BELA PALANKA

Likovna umetnost je vrsta umetnosti koja kao oblik komunikacije koristi likovni jezik. Ima i naziv „plastična umetnost” ili „prostorna umetnost” jer naglašava opipljivost umetničkih predmeta. Likovni oblici imaju svoj smisao koji se može pročitati poznavanjem likovnog jezika. On se može spoznati racionalno, a delom intuicijom. Likovne umetnosti se, prema sredstvima izražavanja, dele nа: crtež, grafiku i slikarstvo, koje su vezane za površine, i skulpturu i arhitekturu, koje se u prostoru.
Poslednjih godina predmet istraživanja mnogih autora je uticaj likovne umetnosti na čovekovo zdravlje. Od ranije je poznata upotreba umetnosti u terapeutske svrhe – art terapija. Ona pruža mogućnost neverbalne komunikacije za one koji imaju poteškoća da se izraze rečima. Metoda je počela da se koristi u Evropi i Americi sredinom 20. veka, i posebno je našla primenu u terapiji nekih psihijatrijskih oboljenja. Crtež u psihijatriji se koristi kao sredstvo za uvid u nečije psihičko stanje, jer se neki pacijenti bolje izražavaju likovno nego verbalno. Likovni izraz ovih pacijenata je danas postao integralni deo likovnog izražavanja, jer ova umetnost nije izopačena ili psihopatološka. Takva odrednica umetnost ne postoji. Ova dela su postala zvanični deo moderne umetnosti. Svetski kolekcionari im daju na važnosti zato što njihovi tvorci nemaju kontakte sa umetničkim svetom i institucijama kulture, već im dela predstavljaju ekstremna stanja svesti, nekonvencionalne ideje ili fantastične svetove. Stvaralaštvo za pojedine pacijente je jedina komunikacija sa spoljašnjim svetom. Kroz umetnost se pruža i psihosocijalna podrška pacijentima u prihvatanju sopstvenog identiteta i lakšeg suočavanja sa bolešću. Ključni momenat za psihijatre u analizi pacijentovog stanja je onaj kada dođe do promene u likovnom iskazu.
Otkriven je efekat likovne umetnosti na još neke bolesti, ali se i dalje ne nudi odgovor kako. Postoji nekoliko mogućnosti: da sam proces nastanka likovnog dela ima umirujuće dejstvo na nerve i mozak, da sloboda koja se pri tom oseti ima terapeutski efekat, da metafore i simboli koje pojedinac koristi dolaze iz podsvesti, te je on tako upoznaje i da proces stvaranja čini da se ljudi povežu među sobom, kao i sa svetom.
Art terapija je još jedan način za pomoć ljudima koji treba često savetovati. Jer, zdravlje je najveća umetnost, a život remek-delo u rukama čoveka.

* * *

ANATOMIJA MELANHOLIJE
Đorđe Bulatović, Filip Mihajlović, Janko Petrović, Filip Martinović, Dušan Đurić
FAKULTET MEDICINSKIH NAUKA, UNIVERZITET U KRAGUJEVCU

“They can not think worse of me than I do of myself.”

Izdvajanje involutivne melanholije kao posebnog kliničkog entiteta nije prihvaćeno od svih psihijatara i mnogi je smatraju samo posebnim oblikom depresivne faze manično-depresivne psihoze.
Termin melanholija izveden je iz grčkog melas (crno) i khole (žuč), a upotrebljava se u filozofiji, književnosti, medicini, psihijatriji i psihoanalizi za označavanje, još od antike, oblika ludila koje obeležava sumorno raspoloženje, odnosno duboka tuga, depresivno stanje koje može dovesti do samoubistva, i izražavanje straha i obeshrabrenja u mahnitom vidu ili bez njega.
Još je Hipokrat svojom teorijom o četiri telesna soka počeo beskrajno dugu i još neispričanu priču o melanholiji. On je, govoreći o tužnom raspoloženju, osećanju beskrajnog ponora, gašenju želje i govora, osećaju tuposti koje se smenjuje osećajem zanosa, govoreći o neodoljivoj privlačnosti smrti, o žalosti, nostalgiji, opisivao stanje melanholije koje je istovetno sa kliničkim simptomima ove bolesti. Prema Hipokratu, malanholija je povezana sa crnom žuči, koja je kao zemlja, raste u jesen, vlada u zrelosti. Ukoliko bi se pomešala sa nekim od preostala tri telesna soka (krv, žuta žuč ili sluz), mogla bi biti praćena i smehom i radošću ili pak besom, što, kako Hipokrat objašnjava, potvrđuje njeno prisustvo, te se, s tim u vezi, javlja ideja o cikličnom smenjivanju manije i depresije, o čemu i savremena psihijatriska nozografija svedoči.
U prvoj polovini prošlog veka Sigmund Frojd je izneo svoju teoriju prema kojoj se između tuge i melanholije pravi značajna razlika. Prema Frojdu, u melanholiji se javlja osećaj bezvrednosti sopstvenog bića, osećaj opšte opustošenosti sopstvenog Ja.
U epohi renesanse melanholija se uzdiže na nivo intelektualne moći. Ervin Panofski će se uhvatiti u koštac sa najpoznatijom grafikom na svetu, Direrovom Melanholijom i izneće njeno tumačenje. Tuga je za umetnike jednolična, ali kod melanholije ne mogu da dokuče da li je bolest tela ili bolest duše i pokušaju da kroz slikarstvo, stihove, filozofske teorije i načela doznaju i svetu prikažu šta se to zbiva u duši jednog melanholika.
Lipemanijom, čiji su osnovni simptomi tuga i osećaj praznine, Eskirol je nazivao melanholiju, a termin melanholija prepustio je umetnicima. Ipak, ni ovaj Eskirolov naziv nije ostao u upotrebi, već će svuda biti prihvaćen naziv depresija za duševno stanje praćenom afektom tuge.
Kada se osvrnemo na medicinu, možemo reći da se melanholija javlja kod žena od 45 godina života, a kod muškaraca od 55. godine. Veliki broj psihijatara je smatra za kasnu manifestaciju endogene depresije, pa umesto termina melanholija, za ovu pojavu predlažu naziv kasna depresija.
Ako se posmatra učestalost melanholije kod žena i kod muškaraca, uočava se da je pojava ove bolesti tri puta češća kod žena, nego kod muškaraca. Samo u SAD-u sprovedene kliničke studije ukazuju da 7% žena pati od kasne depresije, u poređenju sa 3% muškaraca.
Češća pojava melanholije kod žena, nego kod muškaraca, dovodi se u vezu sa endokrinim faktorima. Hormonski disbalans kod žena može da se javi nakon perioda graviditeta, o čemu svedoče sprovedene kliničke studije. Najčešće promene na nivou endokrine svakako prate menopauzu. Ove izmene nivoa hormona dovode do izmenjenih biohemijskih procesa u mozgu karakterističnih za pojavu depresije, odnosno prisutan je deficit noradrenergičke i serotoninergičke aktivnosti.
Osvrnućemo se sada na pojavu melanholije nakon perioda trudnoće. 10–15% žena prolazi kroz ovu postpartalnu depresiju, a žene koje su pre porođaja imale depresivne epizode u većem su riziku. Nivo hormona u periodu od 8. do 33. nedelje graviditeta dramatično raste. Ovo se dešava jer je posteljica endokrini organ, koji luči mnoge hormone koji su psihoaktivni. U zavisnosti od toga kako organizam raguje na hormonske promene, javiće se ili neće melanholične epizode.
Kada govorimo o melanholiji kod žena u menopauzi, nju takođe dovodimo u vezu sa endokrinom. Naime, jajnici gube svoju pređašnju funkciju, te nivo estrogena i progesterona opada. Ova pojava ima za posledicu nedostatak sna, česte periode tuge, koji se smenjuju sa epizodama sreće, nedostatak libida, smanjenu potrebu za razgovorom.
Kroz tzv. muški klimakterijum prolaze muškarci, ali više nego endokrine, ovaj je period kod muškaraca psihogene prirode. Takođe su od velikog značaja i emocionalni faktori, koji mogu biti raznoliki.
Zaključak koji se može izvesti na osnovu svih dostupnih činjenica o melanholiji jeste da je predisponirajući faktor za nastanak ove kasne depresije hormonski status, koji se u određenom periodu života menja kod pripadnika oba pola, ali je poseban hormonski disbalans uočen kod žena. Svakako, ovo nije presudno i ne mora nužno dovesti do melanholije. Uticaj imaju i psihološko stanje, nasleđe, emocionalni i socijalni faktori.
Ipak, iako melanholiju ubrajamo u bolesti psihološke prirode, još je Aristotel uočio neraskidivu sponu između melanholije i genijalnosti, pa bi definitivni zaključak zaista mogao biti da u svakom velikom delu, u svakom velikom umu, leži po tračak tuge, skriva se po tračak nekog unutrašnjeg ludila.

* * *

MEDICINA I UMETNOST
Bojana Cokić

Kao što reče Horhe Luis Borhes: „... nije umetnost napraviti nešto novo već staro ispričati na novi način...” Naučnici i umetnici su shvatili iste obrasce i procese iz prirode. Leonardo da Vinči je bio veliki majstor takvih efekata i najistaknutiji među umetnicima u poznavanju procesa i obrazaca iz prirode.
Oskar Vajld (irski pisac, 1854–1900) umeo je reći da život imitira umetnost. Međutim, mnogo češće, umetnost je ta koja imitira život. Na osnovu Vajldovog citata može se posmatrati medicina kroz istoriju i kroz umetnička dela različitih civilizacija i velikih umetnika. Analizom umetničkih dela kroz istoriju mogu se videti brojna patološka stanja zabeležena rukom umetnika mnogo vekova pre no što su ih naučnici opisali.

* * *

IKONOGRAFIJA ISUSA U RANOM DETINjSTVU
KROZ PRIGODNE MARKE POŠTE SRBIJE
Milan Stanulović

Porođaj i puerperijum su medicinsko-zdravstvena zbivanja i njihovo prikazivanje u umetnosti mora interesovati lekare koji se bave istorijom medicine. Ne može se zamisliti nijedan hrišćanski hram bez slike Bogorodice sa Isusom.
Ta slika – motiv materinstva, pored smrti Isusa, je među najznačajnijim i najčešćim motivima hrišćanske ikonografije uopšte. Bogorodica i Isus u slikama koje se odnose na rođenje Isusa Hrista prikazuju se na više načina. Prigodne marke „Božić” Pošte Srbije dobrim izborom likovnih dela upoznaju nas sa reprezentativnim delima naše umetnosti.

* * *

KAKO NASLIKATI TUGU?
Dušan Đurić

KAKO SLIKATI PATNjU? Boje svojstvene melanholiji, žuta i zelena elizabetanskih melanholika, reformacija je nametnula duboku i trajnu hromofobiju u odevanju i enterijerima, protestantski moral osećao je najdublju odbojnost prema boji, šminki, ukrašavanju. Reformacija doprinosi masovnom širenju crno-belih slika. U savremeno doba došli bismo u iskušenje, pošto smo navikli na određenu muziku, da zamišljamo da je boja melanholije plava boja, vizuelno predvodeći senzaciju bluza, muzičkog oblika koji je nastao u crnačkoj Americi i koji karakteriše konstantna harmonijska struktura i spor četvorotaktni ritam koji izražava melanholičko stanje duše.

* * *

GOJAZNOST I POP KULTURA
Bratimirka Jelenković

Prevalencija gojaznosti dece, mladih i odraslih raste skoro u celom svetu tokom poslednje dve decenije. Mnogo je istraživanja učinjeno na otkrivanju uzroka gojaznosti, epidemiologiji, pridruženim oboljenjima i stanjima. Stigmatizacija gojaznih osoba je sve prisutnija i ima posledice po njihovo psihičko i fizičko zdravlje. Smatra se da su same osobe „krive” za svoju telesnu težinu i računa se na to da je stigmatizacija opravdana i da može motivisati pojedinca da usvoji zdrave stilove života. Primere za ovakav stav imamo i u pop kulturu – crtanom filmu, stripu, filmskoj umetnosti... Predavanje je posvećeno primerima i argumentovanim dokazima o negativnom uticaju ovakvog stava i mišljenja o gojaznim osobama.