|
|
|
|
D1
СЕМИОТИЧКА АНАЛИЗА РЕМБРАНТОВЕ СЛИКЕ ЧАС АНАТОМИЈЕ ДОКТОРА ЈАНА
ДЕЈМОНА ИЗ 1656. ГОДИНЕ
Наташа Кулић (1), Слободан Вулетић (2)
(1) МЕДИЦИНСКИ ФАКУЛТЕТ, НОВИ САД, (2) ФАКУЛТЕТ ЗА КУЛТУРУ И МЕДИЈЕ,
БЕОГРАД
Богатсво Рембрантових дела и медицински мотиви, присутни на сликама које
приказују час анатомије, осликавају психолошку дубину групних портрета
барокне уметности. У овом раду анализирамо три нивоа значења поруке,
које према Умберту Еку ово дело може да носи: 1. значење за аутора као
пошиљаоца поруке (intentio auctoris), 2. значење за примаоца порука
(intentio lectoris) и 3. значење које дело има само по себи (intentio
operis). Интерпретирајући слику Час анатомије доктора Јана Дејмона, уље
на платну 1656. године, на основу индивидуалне и социјалне
детерминисаности, као и емоционално-афективних особености аутора,
закључујемо да је имао богато сликарско али трагично животно искуство.
Тужна је и застрашујућа чињеница да је смрт у Рембрантовом породичном
животу погодила његове родитеље, децу и жене. Бол који је аутор осећао
као сведок смрти својих најближих, имао је снажан утицај на његов живот
и на сликарске мотиве. Потресни догађаји утицали су да се Рембрант
посвети улози оца, при чему је у том периоду начинио цртеж који
приказује човека који храни дете. Слика Час анатомије доктора Јана
Дејмона начињена је након смрти вољених особа. На ономе што је после
пожара остало од слике, денонативно је означен професор Дејмон који држи
час анатомије у присуству асистента. Професор врши обдукцију стомака
криминалца Јориса Фонтејина (надимак Црни Јан), припремајући се да пређе
на главу, при томе даје пример младом асистенту који све то посматра
неукаљан. Оно што посебно дотиче примаоца поруке и што даје посебну
вредност слици су боје, игра светлости и таме, што све доприноси да леш
делује као да је жив. Пошто се не види глава професора, док истовремено
држи главу леша, чини се да је Рембрант овим уметничким делом покушао да
ослика сопствени бол и да то на неки начин представља катарзички чин
ослобађања од психолошког притиска нагомиланог животном трагедијом
аутора. Чини се и да леш симболизује самог Рембранта, или стање које га
је у моралном погледу описивало у тренутку настанка слике. У том
ликовном фрагменту уочава се снажна психологија стваралаштва, мотив
неживота и ауторефлексија.
Како је Рембрант током дужег периода имао мајсторско звање, подучавао је
ученике сликарству и био је стално окружен студентима. Претходно се и
сам школовао изучавајући библијску историју и дела класика сликарства.
Чини се да је у ову слику уткао део свог предавачког искуства, као што
је то учињено и на слици Час анатомије доктора Николаса Тулпа. Остаје да
се нагађа да ли је Рембрант вођен својим размишљањима о смрти улазио у
улогу лекара како би спречио преран одлазак својих ближњих? Може се
претпоставити да слика има богато конотативно значење које тада није
било адекватно протумачено. Чини се да је било неопходно време како би
се Рембрантов рад и живот стагледали у целости. Рембрант је као реалиста
и мислилац показао психолошку дубину и позадину својих ликова, дајући им
реалан карактер и живе боје. Значење поруке које дело носи, само за
себе, указује на бруталан медицински приступ који није био толико
атрактиван јавности. Прва слика Час анатомије доктора Николаса Тулпа из
1632. године доживела је већи публицитет, јер јој је посвећено више
пажње у академским круговима који повезују уметност и медицину.
D2
MUTILACIJA - SAKAĆENJE KOJE ŽIVOT ZNAČI
Esad Kučević
DOM ZDRAVLJA, TUTIN
Mutilacija zuba je multidisciplinarni fenomen. Ova pojava podjednako
zanimljiva za antropologe, arheologe, sociologe, paleoodontologe,
istoričare umetnosti, geografe i stomatologe, poodavno već razapeta
između tradicije i fetišizma, opstaje blagodareći geografskoj,
kulturnoj, verskoj i estetskoj perspektivi.
Ritualno sakaćenje zuba je utopija za našu svakodnevicu. Međutim, tamo
gde i dalje traje životarenje gladnih očiju i usta koje niko nije
nahranio, među plemenskim grupama jugoistočne Azije, severo-istočne
Afrike i u delti Amazona, sreća nije verovatnoća, nego asocijalni život
koji praktično mutilacija znači. Dakle, u genomskoj eri čovečanstva i
sajber dominaciji, sakaćenje opstaje zahvaljujući reminiscenciji
verodostojnog prevoda latinske reči mutilus, što znači deformisan i
transformisan.
Osakaćen. Još od pamtiveka. Uprkos kontradikciji anegdotskog karaktera.
Od svih telesnih sakaćenja, odnosno disfiguracija, prednjači sakaćenje
zuba. Kao izuzetan svet infantilne mašte, ili misao lepljivih listića,
pristalice mutilacije ignorišu neprijatne konotacije i najradije
pristaju da se dentalne transformacije prevedu u zubne ukrase. U simbol
mladosti, lepote i snage, zatim pripadnosti određenoj socijalnoj grupi.
Zato mutilacija ima amblematski, pa i identitetski značaj. Ona je
ritualni marker i čin prepoznavanja. Vekovima pozicionirana u
literaturi, mitologiji i istoriji, univerzalno distribuirana kod
primitivnih kultura, ponekad se praktikuje u lukrativne svrhe. Bez
terapijske namere, ova dentalna dekoracija, dokazuje drevnost
stomatološke estetike. Jer, potraga za telesnom lepotom je stara, koliko
i vreme.
Tako je oduvek bilo, a ništa se nije promenilo ni danas. Ilustruju to
Polykleitos, Galen, Vitruvije i Leonardo da Vinči, autori neprevaziđenih
vlastitih ideala, čija je somatska evaluacija imala za cilj da stvori
idealan tip. Za umetničke i medicinske uloge. Suprotno opozicionim
standardima Leona Bautiste Albertija i Vinćenca Dantija, smenjuju se
princip varijabilnosti i princip postojanosti. Po pravilu, funkcija
dolazi ispred estetskog ideala, čime se ideal transponira iz umetničke u
anatomsku vizuru. Direktno, kroz kvantitativnu procenu somatskih
karakteristika.
Danas je, uglavnom, nešto drugo. Svesni i orijentisani, u vremenu i
prostoru, znaju da utisak estetike nameću beli, nivelisani i pravilno
oblikovani zubi. Oni su standard, ne samo za lepotu, nego su indikator
zdravlja, higijene i ekonomsko-kulturnog statusa.Ili, glavni akteri na
pozonici samopoštovanja, socijalnih odnosa i seksualnosti.
Međutim, mutilacija zuba prkosi trećem milenijumu. Bibliografski, na
osnovu nekropolskih dokaza, bez obzira na individualnu ekskluzivnost,
prednjači ekstrakcija gornjeg lateralnog sekutića, kao najstariji oblik
kozmetičke stomatologije. Opisani su slučajevi, iz mezolitika i
neolitika, iako je teško zamislivo da se tako dugo zadržalo najčešće
namerno i ritualno motivisano preoblikovanje zuba. Naročito popularno, u
Palestini, istočnoj Aziji, Severnoj, Srednjoj i Južnoj Americi.
Obogaljenje, dekoracija i modifikacija prednjih zuba imaju danas
uporište rezidualnog fenomena. U balkanskim kulturama, među kojima
najduže perzistiraju na bivšoj tromeđi bez međa. Između Srbije, Crne
Gore i Bosne i Hercegovine, kao tradicionalni izraz pripadnosti
određenoj kohorti. Čak i među kolegama, modifikuju se zdravi zubi i
priklanja tradiciji. Po nepisanom pravilu, koji ima snagu zakona, uvek u
interkaninom sektoru, kao zaštitni znak svakodnevnog osmeha i optimizma.
Markantnim dentalnim ukrasima i savremenim vinerima (ljuspicama,
laminatima).
Sakaćenje zuba se održalo, uprkos etičkih i etničkih kontroverzi. Kod
većine koja bezubost ne doživljava kao estetsku destrukciju ili
sakaćenje.
D3
OČNA PROTETIKA-UMJETNOST U OFTALMOLOGIJI
Marina Đuretić-Guzina (1), Branko Raičević (2), Marija Mališić- Korać
(3)
(1) OČNA ORDINACIJA "DR MARINA", BAR, (2) OPŠTA BOLNICA BAR, (3) DZ
BUDVA
Među brojnim definicijama i tumačenjima umjetnosti naišla sam na jednu
vrlo interesantnu: “Kvalitet umjetničkog djela se obično procjenjuje na
osnovu količine stimulacije koju ono izaziva-utisak koji ono ostavlja na
ljude,broj ljudi u kojima je to djelo izazvalo neku emociju,u kolikoj
mjeri to djelo se cijeni,kao i efekat ili uticaj koji to djelo ostavlja
ili je ostavilo u prošlosti.“ Ako se ova definicija uzme u obzir onda je
potpuno jasno zašto se očna protetika može svrstati u umjetnost.
Ljudsko oko još se kod starih Egipćana smatralo simbolom života. Faraoni
su zamišljali da se duša pokojnika vraća u tijelo. Tada su egipatski
sveštenici, kada bi pokojnikove oči bile izvađene, pokušavali da naprave
njihovu vjernu kopiju od voska, gipsa i dragog kamenja.
Ambroise Pare, 1510-1590, prvi je opisao vještačke oči i njihovo
stavljanje u očnu duplju. U njegovo vrijeme bile su uobičajeno oslikane
i emajlirane očne proteze od zlata, srebra i porculana. U njegovim
spisima nailazi se još i naziv "ekblepharon" - vještačko oko s kapcima
gdje je plosnata metalna opruga išla oko glave i držala se ispred
prirodnih očnih kapaka (blepharon - grč. kapak).
U vrijeme Hazarda-Mirraulta, oko 1820.god. staklene očne proteze
izrađivale su se od stakla koje se obrađivalo izbjeljivanjem olovnim
oksidom. Procesom izbljeđivanja proteze su bile mekane, ali i hrapave pa
su se često dešavale iritacije očne vežnjače (conjunctiva). U to vrijeme
to su bile jedne od jako traženih i skupih očnih proteza (prodavale su
se po cijeni od 20 zlatnika).
Ludvig Muller-Uri (1811-1888) je 1835 u Lauschi napravio odlučujuću
prekretnicu jer je prvi proizveo očne proteze od kriolitnog stakla. To
staklo je lagano i otporno na koroziju.
Drugi svjetski rat je onemogućio dalji izvoz njemačkih staklenih očnih
proteza i sirovine za njihovu proizvodnju, pa se je u SAD-u i Engleskoj
započela proizvodnja plastičnih očnih proteza (polimetilakrilat).
Od 19. vijeka počeo je razvoj izrade očnih proteza od stakla čime se
postiglo značajno poboljšanje u korekciji proporcije lica. Tokom godina
usavršavali su se uređaji za rad, proizvodna tehnika i materijal. Firma
Augenprothetik GmbH iz Lausche je još i danas zadržala proizvodnju
staklenih očnih proteza te ih distribuira širom Evrope. Materijal je
podlijegao neprestanim poboljšanjima kako bi udovoljio zahtjevima koji
se postavljaju za izradu staklene očne proteze. Ona se izrađuje po
mjeri, individualno za svakog pacijenta, jer ona mora biti jako slična
zdravom oku, vodi se računa o crtežu dužice i širini zenice. Ova
činjenica je veoma bitna, jer se sa tzv. prefabrikovanim protezama nikad
ne mogu postići optimalni rezultati.
U proizvodnji proteza se danas koriste najsavremeniji medicinski
akrilatni polimeri.
U slučaju gde nije moguće nošenje očne proteze zbog posljedica bolesti
očne duplje, povrede ili prethodne hirurške intervencije, potrebno je
prvo sprovesti hiruršku rekonstrukciju.
U nekim slučajevima, oboljelo oko ne mora da se odstrani ali je estetski
naruženo. U tim situacijama je moguće napraviti tzv. ljuspastu protezu,
koja se nosi preko oboljelog oka.
Uvidom u protokol pacijenta očne ambulante nađena su 3 pacijenta sa
prisustvom očne proteze. Dva pacijenta su izgubila oko zbog povrede, dok
je jedan pacijent izgubio oko zbog glaukoma. Sva tri pacijenta imala su
očne proteze, jedan ljuspastu a dva pacijenta kompletnu protezu. Očnom
protetikom postignuta je potpuna funkcionalno-estetska rehabilitacija
nakon gubitka oka ili zbog urođenog nedostatka oka.
Gubitak oka nije hendikep samo u medicinskom pogledu, to je snažan
udarac na stanje psihe, samopouzdanje, nažalost i na položaj pacijenta u
društvu i može izazvati značajnu psihološku i emocionalnu smetnju bilo
kog pacijenta. Zbog toga je očna protetika od izuzetnog značaja jer
pomaže da se ponovo uspostavi fizička i psihička stabilnost pacijenta.
D4
SIMBIOZA FRIDE KALO I DIJEGA RIVERE KROZ KONCEPTE TRANSAKCIONE
ANALIZE
Maja Radanović
DOM ZDRAVLJA, NOVI SAD
Simbioza nastaje kada se dve ili više osoba ponašaju kao da su jedna
ličnost. Poziv u simbiozu najčešće se odašilje nesvesno i neverbalno,
međutim postoje i verbalni načini pozivanja u simbiotski odnos. U
uspostavljenoj simbiozi ljudi se osećaju prijatno, međutim to ima svoju
cenu jer podrazumeva otpisivanje određenih Ego stanja, najčešće Ego
stanja Odraslog. Svaki put kada osoba uđe u simbiozu ona nesvesno
ponavlja one situacije iz detinjstva gde njene potrebe nisu bile
zadovoljene. Ponovo uspostavlja odnos koji je postojao u prošlosti
između nje i roditelja ili roditeljske figure i ponavlja situaciju u
pokušaju da izmanipuliše drugu osobu da zadovolji potrebu koja ranije
nije bila zadovoljena.
Cilj ovog rada je upoznavanje sa simbiotskim odnosom Fride Kalo i Dijega
Rivere, koji nose epitet najčudnijeg para u istoriji umetnosti.
Materijal i metode za izradu rada korišćeni su biografski i transkripti
autobiografskih spisa izdati na srpskom jeziku, kao i knjige iz oblasti
Transakcione analize. Urađena je analiza biografsko- autobiografskih
spisa u pogledu teorijskih koncepata Transakcione analize na temu
simbiotskog odnosa.
Rezultati rada: Uprkos protivljenju Fridine majke da je Dijego stariji
21. godinu, da je bludnik, anarhista i komunista, da ima iza sebe tri
braka i decu, Frida i Dijego nalaze spokoj u svojoj simbiozi i Frida u
potpunosti isključuje Ego stanje Odraslog i prepušta se sanjarenju i
ljubavi. Fridin otac nije osuđivao njihovu vezu već je sarkazmom nazivao
njihov budući brak brakom slona i golubice. Fridin otac nije bio
dominantna muška figura, već povučeni intelektualac, fotograf, niskih
primanja, u senci dominantne žene. Kao takav njen otac je suprotnost
krupnom, snažnom i odvažnom Dijegu u jeku slave. Frida u Dijegu vidi
zaštitnika, takoreći očinsku figuru o ovoj čudnoj simbiozi. S druge
strane Frida je suprotnost putenim ženama s kojima je Dijego imao
avanture. Dijego je u ovu simbiozu bio pozvan neverbalno setnim Fridinim
pogledom, smirenošću, zamišljenošću kao i snagom i odlučnošću. Kao i kod
većine umetnika i kod ovo dvoje je od Ego stanja najispoljenije ono što
Transakcionisti zovu Ego stanje Deteta. Ovo Ego stanje može biti
ispoljeno u vidu Adaptiranog deteta, Slobodnog ili pak Prkosnog deteta.
Analizirajući biografske i transkripte autobiografskih zapisa nalazim
prisustvo Slobodnog deteta u najvećem broju slučajeva, a ponekad i
Prkosnog naročito kod sukobljavanja s autoritetima Meksičke države kao i
naručiocima dela poput Rokfelerovih i Fordovih u SAD. Isključenje ostala
dva Ego stanja Roditelja i Odraslog se u krajnjem može videti po
njihovim neracionalnim, impulsivnim životnim postupcima, kad bi često
svoj život stavili u opasnost zarad komunističkih ideala kao u slučaju
skrivanja Trockog, ili pak kad su i pored ogromnih honorara za to vreme
dolazili do egzistencijalnih problema. Ovu simbiozu najbolje opisuju
Fridine reči iz njenog dnevnika: „Dijego početak, Dijego graditelj,
Dijego moj dečak, Dijego moj verenik, Dijego slikar, Dijego moj
ljubavnik, Dijego „moj suprug“, Dijego moj prijatelj, Dijego moja majka,
Dijego moj otac, Dijego moje dete. Dijego=ja, Dijego Univerzum,
različitost u jedinstvu.
Potvrđeno je postojanje simbiotskog odnosa ovo dvoje umetnika, koji su
iz ovog odnosa crpeli energiju i stvaralački polet za svoje radove.
Neosporno je prisustvo poštovanja i ljubavi koji su opstali i pored
mnogobrojnih poteškoća.
D5
TRANSAKCIONI PORTRET MARGITE STEFANOVIĆ- MAGI
Maja Radanović
DOM ZDRAVLJA, NOVI SAD
Transakciona analiza je teorija ličnosti i sistematska psihoterapija
čiji je cilj lični razvoj i promena.Osnova cele teorije je model ego
stanja. Ego stanje je set povezanih ponašanja, mišljenja i osećanja. To
je način na koji ispoljavamo deo svoje ličnosti u određenom momentu.
Ovaj model opisuju tri ego stanja. Transakciona analiza bavi se i
životnim skriptom jedne osobe kao i analizom istog u pokušaju razrešenja
psihičkih problema. Transakciona analiza ukazuje na značaj stroukova i
transakcije među ljudima. Bavi se i izučavanjem zabrana, simbioza kao i
postojanjem drajvera.
Cilj ovog rada je prikazivanje Transakcionog portreta klavijaturistkinje
benda EKV Margite Stefanović- Magi.
Materijal i metode za izradu rada korišćeni su biografski i transkripti
autobiografskih spisa tojest Dnevnika kojih je ukupno bilo 20, kao i
knjige iz oblasti Transakcione analize. Urađena je analiza biografsko-
autobiografskih spisa u pogledu teorijskih koncepata Transakcione
analize i dato je viđenje Transakcionog portreta Margite Stefanović-
Magi. Transakcioni portret kao što ime kaže je pokušaj portretisanja
jedne ličnosti kroz teorijske koncepte Transakcione analize.
Rezultati rada na osnovu biografskih i autobiografskih zapisa data je
analiza ličnosti Margite Stefanović kroz koncepte Transakcione analize.
Dato je mišljenje o njenom životnom scenariju i kako se on formirao.
Ukazano je na ego stanja Margite kao i ego stanja njenih roditelja i
načine transakcije među njima. Ukazano je na vrste stroukova kojima se
služila, na postojanje zabrana koje joj je majka upućivala kao i na
formiranje određenih drajvera pod majčinim uticajem. Ukazano je i na
hronologiju događaja u Margitinom životu i sunovrat koji je usledio od
uspešne i poznate javne ličnosti do beskućnika, bez ličnih dokumenata
koja umire kao NN lice na Klinici za infektivne i tropske bolesti u
Beogradu od AIDS-a.
Umesto zaključka
Magi „ svakoga dana se suočavam sa svojim nesavršenostima, ponekad
umetnost izađe iz toga.“
“Kako da ostanem isti? Kako da sačuvam sebe od promene? Samo putem
promene.” EKV, Modro i zeleno.
“U svakom porazu ja sam video deo slobode i kad je gotovo za mene znaj
tek tad je počelo.”EKV, Zemlja.
Dubravka Marković: „ Hvala ti Magi za mladost koju si nam ulepšala, za
svu muziku i sve nežne reči koje si umela da uputiš kad nam je bilo
teško. Jednostavno, divno je što si postojala, teško je što si otišla.
Ostaje mi samo da kažem kad krenem ka.“ (2)
Peca Popović: „ Margita je najtragičniji i najlepši rekvijem odsviran na
Beogradskom asfaltu.“
Cvele “Budućnost je nije htela.Nedostaje mi. Dobri duh ovog grada.Njenu
muziku ne pevušim- plačem je. A pamtim Magi…”
Ključne reči:ego stanja, životni script, simbioza, zabrane, drajveri.
D6
DR NIKOLA HADŽI-NIKOLIĆ – PRVI SRPSKI GINEKOLOG I AKUŠER
Davidović Branislava, Davidović Vladimir
OPŠTA BOLNICA KIKINDA
Dr Nikola Hadži-Nikolić rođen je 02.02.1855.g. u Požarevcu u kome je
završio osnovnu školu i gimnaziju. Studije medicine započeo je 1878.g. u
Berlinu, a diplomirao 4 godina kasnije. Specijalizaciju iz ginekologije
i akušerstva obavio je kod čuvenih profesora Šredera (Schröder) i Rosea
(Rosse) u Berlinu.
Po završetku specijalizacije, vratio se u Beograd i kao prvi
specijalista ginekolog u Srbiji počeo da radi na Hirurškom odeljenju
Opšte državne bolnice (ODB) 1886.g. U periodu od 1888-1891.g. radi kao
opšti gradski lekar, da bi se potom ponovo vratio na Hirurško odeljenje
ODB i nastavio da radi kao ginekolog. Od samog dolaska u Beograd zalagao
se za osnivanje Ginekološko-akušerskog odeljenja (GAO), što je i uspeo
1895.g. GAO je osnovano u posebnim prostorijama izvan zgrade bolnice, u
vidu male sale za porođaje i desetak postelja. Prvi šef tog
novoosnovanog odeljenja postao je upravo Dr Nikolić. Na toj funkciji
ostao je samo do maja 1896.g., kada ga je iz još uvek nepoznatih razloga
zamenio Dr Jovan J. Jovanović, drugi po redu ginekolog u Srbiji i to
neposredno po povratku sa specijalizacije iz Beča. Pretpostavlja se da
je ta smena imala političku pozadinu, jer su obojica ginekologa bili
umešani u aferu oko „lažne trudnoće“ kraljice Drage Mašin. Marta
1900.g., Dr Nikolić biva sklonjen sa GAO ODB i postavljen za lekara
Sreza vračarskog, Okruga beogradskog. Samo šest meseci kasnije, on biva
ponovo vraćen i postavljen za šefa GAO. Dr Nikolić se na funkciji
rukovodioca GAO opet ne zadržava dugo, jer već sredinom 1901.g. Dr
Jovanović biva vraćen na to mesto na kome ostaje sve do 1910.g.
Uz pomoć kraljice Drage Obrenović 1902.g. osnovana je nova bolnica na
Vračaru koja je nazvana „Ženska bolnica kraljice Drage“ i u koju iz ODB
biva premešteno GAO. Dr Nikolić je 1903.g. odlikovan Ordenom Dvoglavog
Belog Orla. Dr Nikolić je u periodu od 1903-1907.g. bio isključen iz
SLD-a zbog optužbi nekoliko kolega a navodnog „nekolegijalnog
ponašanja“.
Dr Nikolić je honorarno radio u novoosnovanoj bolnici kraljice Drage do
1905.g., kada je iz državne službe prešao da radi privatno do 1910.g.
Tada, po odlasku Dr Jovanovića u prevremenu penziju, ponovo postaje šef
GAO, kao i upravnik Škole za babice koju je osnovao Dr Jovanović. Na tim
funkcijama ostaje do početka Balkanskih ratova 1912.g.
Tokom svog rada kao ginekolog, objavio je veliki broj stručnih radova.
Često je držao predavanja na sastancima SLD-a. Na prvom Kongresu srpskih
hirurga 1907.g. prezentovao je svoj rad pod nazivom „Fibromyoma uteri
subserosum permagnum lateris sinistri (7kg)- laparotomia“ koji je bio
veoma zapažen.
Bio je u braku sa Anom Nikolić, rođenom Krstić. Imali su troje dece:
Jelenu, Tihomira i Milana. Razboleo se od pegavog tifusa od kog je i
preminuo 12.04.1915.g. Sahranjen je u Požarevcu.
Dr Nikola Hadži-Nikolić je kao prvi naš ginekolog i osnivač prvog GAO
značajno doprineo unapređenju i razvoju ginekologije i akušerstva u
našoj zemlji. Ginekološko-akušerska sekcija SLD-a kao najviše priznanje
dodeljuje orden sa likom Dr Nikole Hadži-Nikolića istaknutim
ginekolozima i ustanovama za izuzetan doprinos u razvoju ginekologije i
akušerstva u Srbiji.
D7
DR VOJISLAV SUBOTIĆ – OTAC SRPSKE HIRURGIJE
Davidović Vladimir, Veselinov Vladimir, Davidović Branislava
OPŠTA BOLNICA KIKINDA
Dr Vojislav Subotić (1859-1923.) je bio hirurg, profesor, naučnik, jedan
od osnivača Medicinskog fakulteta u Beogradu, predsednik SLD-a, osnivač
i direktor Prve hirurške klinike, učesnik u pet ratova. Studije medicine
je obavio u Beču i Parizu. Specijalizaciju iz hirurgije je odradio na
Hirurškoj klinici u Beču kod čuvenog prof. Alberta. Kao mlad hirurg,
počeo je da radi u Zemunskoj bolnici 1884.g. u kojoj je osnovao prvo
hirurško odeljenje, a ubrzo potom postao i njen upravnik. Među prvima u
svetu je uspešno operisao cistu pankreasa, cistu slezine, opisao
„torziju slezine“, operisao pacijenta sa traumatskom rupturom ductus-a
hepaticus-a.
U ratu sa Bugarima 1885-1886.g. istakao se u lečenju naših ranjenika. Na
poziv Srpskog saniteta otvorio je prvo hirurško odeljenje u Beogradu
1889.g. u tadašnjoj Palilulskoj bolnici (sadašnja zgrada SLD-a). Bio je
pristalica konzervativnog lečenja ratnih rana. Čuven je njegov stav:
„Ranu ne diraj!“. U Palilulskoj bolnici je radio do 1907.g. kada prelazi
u bolnicu na Vračaru (nekadašnja Opšta državna bolnica) na mesto šefa.
Kao rukovodilac je bio autoritativan i strog.
Za predsednika SLD-a prvi put je izabran 1906.g., a potom je biran pet
puta uzastopno. Prvi kongres srpskih hirurga organizovao je 1907.g., a
Prvi jugoslovenski sastanak za operativnu medicinu 1911.g. Tokom
Balkanskih ratova (1912-1913.) bio je uključen u lečenju 7.000 naših
ranjenika. Među prvim hirurzima u svetu je primenio reparaciju krvnog
suda umesto podvezivanja. Predložio je izmenu terminologije za
posttraumatske arterijsko-venske aneurizme. Za dotadašnje termine
„aneurizmalni variks“ i „varikozna aneurizma“ on predlaže nove termine:
direktna i indirektna arterijsko-venska aneurizma koji veoma brzo potom
bivaju prihvaćeni u celom svetu. Nakon početka I svetskog rata,
prekomandovan je u Vojnu bolnicu u Nišu gde je postao rezervni
sanitetski pukovnik. U periodu od 1916-1918.g. radio je kao srpski
delegat u Parizu i Londonu. Godine 1916. napravio je šinu za
imobilizaciju butne kosti i prikazao je u Pariskoj akademiji medicine.
Početkom 1918.g. vratio se na Krf sa namerom da pomogne u ratu. Zajedno
sa svojim učenicima (Dr Petrović, Dr Koen i Dr Krstić) radio je u Vojnoj
bolnici na Solunskom frontu u Dragomancima kod Bitolja koja je osnovana
kao prva poljska bolnica. Po završetku I svetskog rata, postaje redovni
profesor hirurgije 1919.g. Zajedno sa Dr Jovanom Jovanovićem-Batutom i
Dr Đorđem Joanovićem osniva Medicinski fakultet u Beogradu koji počinje
sa radom 1920.g. Dr Subotić postaje njegov prvi prodekan, a već sledeće
godine i dekan (drugi po redu).
Njegov najveći doprinos je u oblastima abdominalne, vaskularne i ratne
hirurgije. U periodu od 1886-1925.g. objavio je 36 stručnih i naučnih
radova, od toga 20 štampanih u domaćim, a 16 u inostranim časopisima.
Dobitnik je brojnih nagrada, priznanja i odlikovanja, kako domaćih tako
i međunarodnih. Ulica u kojoj se nalazi Medicinski fakultet u Beogradu
nosi naziv upravo po ovom velikanu naše hirurgije, a ispred zgrade
dekanata se nalazi spomenik sa njegovim likom.
Svojim četrdesetdvogodišnjim radom postavio je temelje našoj hirurškoj
školi. Toliko je doprineo razvoju, unapređenju i afirmaciji naše
operativne medicine da se sa pravom može nazvati ocem srpske hirurgije. |
|
|
|
