| |
|
|
Rene Magrit
Lažno ogledalo (Le Faux Miroir), 1928.
Lažno ogledalo nam predstalja ogromno oko bez trepavica čija dužica
gotovo magijski oslikava nebo prošarano oblacima, dok se u samom
središtu oka (ali i slike) nalazi mat crn krug koji predstavlja
zenicu oka.
Već samim nazivom, Rene Magrit nam ukazuje na svoje nadrealističko
ubeđenje koje se susreće u gotovo svim njegovim delima.
Jukstapozicija, kontrast i kontradiktornost neke su od osnovnih
osobina njegovog slikarstva i često su prisutne u njegovim delima.
Poučeni životnim iskustvom, mi ipak verujemo u poslovicu da su oči
ogledalo duše i očekujemo da oko predstavlja portal koji će nas
odvesti u dubinu bića čiji deo predstavlja. Oko u Lažnom ogledalu
čini upravo suprotno – ono nam pokazuje ono što se nalazi spolja i
što svako od nas vidi: nebo.
Magrit je bio slikar ideja, vidljivih misli radije nego opipljivih
predmeta. Iako je posedovao tehničke veštine slikanja, u svojoj
izolovanosti vršio je eksperimente koji su bili svesno drugačiji od
svega što je znao o slikarstvu. Na ovaj način mogao je osetiti
zadovoljstvo slobode u slikanju vrlo nekonvencionalnih slika koje
neretko srećemo u nadrealističkom slikarstvu. Nadrealisti su
problematizovali pojam vida, tačnije spoljašnjeg vida. Smatrali su
da je optički vid ograničen: činjenica da nešto možemo videti ne
čini ga stvarnim. S druge strane, unutrašnji vid, halucinacije,
snovi u nadrealističkom svetu jednako su stvarni koliko i
spoljašnje, vidljive pojave. Lažno ogledalo preispituje upravo pojam
vida. Ono, na neki način, predstavlja svevideće oko, dok istovremeno
velika crna tačka u središtu kao da predstavlja kraj vidika.
Sam naziv dela Lažno ogledalo ukazuje na preispitivanje optičkog
vida i navodi nas na razmišljanje o razlikama između oka i ogledala:
da li je oko zaista ogledalo duše kao što kaže poslovica? Da li oko
reflektuje nebo poput ogledala? Da li oko možemo uopšte posmatrati
kao ogledalo? Razmišljajući o mnogobrojnim pitanjima koja naviru iz
Lažnog ogledala uočavamo razlike između oka i ogledala, uviđajući da
ogledalo pruža mehanički odraz, dok je oko uvek selektivno, uvek
subjektivno po pitanju onoga što vidi.
Iznenađujući nas nebom koje nikako nismo očekivali da vidimo u oku,
Magrit nas uvodi u svet nadrealističkog razmišljanja o sopstvenom
postajanju i pogledu na svet koji nas okružuje. Posmatrajući oko
koje posmatra nas dok nas istovremeno ne posmatra, postajemo deo
Magritovog magičnog sveta u kome, vrlo često, stvari nisu onakve
kakve se na prvi pogled čine.
Ada Vlajić, istoričar umetnosti |
|
|
|
