Edvard Munk: Anksioznost, 1894.
ulje na platnu,
Munkov muzej (Munch museet), Oslo

Od kad pamtim patio sam od teških osećanja anksioznosti koja sam pokuavao da izrazim kroz svoju umetnost. Bez anksioznosti i bolesti bio bih kao brod bez kormila. – Edvard Munk
Teška osećanja anksioznosti, depresije i egzistencijalne krize obeležila su život i delo norveškog slikara Edvarda Munka. Turbulentno detinjstvo ispunjeno bolešću i smrću umnogome je uticalo na slikarstvo ovog umetnika koji je celog svog života u sebi nosio mnoga osećanja, strasti, bol, napetost i tugu a koja preplavljuju njegove slike koje savremenici nisu mogli u potpunosti da razumeju. Plašili su ih se. Plašili su se izražajnih lica i istine. Plašili su se izražajnih osećanja.
Patnja koja prožima Mukova dela odaje izrazitu empatiju koju umetnik oseća prema ljudskoj patnji. Posmatraču koji stoji pred slikom Anksioznost naziv slike nije potreban da bi razumeo stanje uma u kome se umetnik nalazio kada je stvarao ovo delo. Anksioznost izvire iz nesigurnih očiju naslikanih prolaznika koja nas posmatraju u iščekivanju odgovora i čita se na njihovim licima. Ova bleda lica prilaze posmatraču kao povorka duhova, kao pogrebna procesija. U njima se mogu pročitati slike njihovih duša. Osećanje uznemirenosti dodatno je pojačano vatrenim nebom prelivenih ekspresionističkih boja u pozadini i njegov odraz u Oslo fjordu kao i tamnih tonova tla.
Anksioznost se može osetiti u skoro svim Munkovim delima, anksioznost zbog onoga što nas čeka, univerzalno osećanje anksioznosti. Ova egzistencijalna anksioznost začeta još u detinjstvu provedenom kraj pobožnog oca čiji je morbidni pietizam Edvardu i njegovoj braći i sestrama uterivao strah u kosti. Smrt majke, zatim sestre kao i mentalna bolest druge sestre dodatno su pojačavali osećaj uznemirenosti u Edvardu što i sam opisuje: Bolest, ludilo i smrt bili su anđeli koji su boravili u mojoj kolevci i od tada me prate celog života. Slike kao što su Krik, Anksioznost ili Veče na Karl Džonu iskazuju upravo ova osećanja uznemirenosti, straha, patnje. Kako sam kaže, Munk nije želeo da slika muškarce koji čitaju i žene koje pletu, već žive ljude koji dišu, osećaju, pate i vole. On vidi ljude skrivene iza svojih nasmejanih maski, u svima njima vidi patnju i bol, vidi blede leševe koji nemirno jure vijugavom putanjom čiji je kraj u grobu.
Munkova anksioznost pojačana prekomernim pićem i učešćem u tučama postala je akutna. Halucinacije i osećanja persekucije naterale su ga na lečenje kod doktora Daniela Jakobsona. Posle intezivne osmomesečne terapije, život mu je postao mirniji a slike su se odlikovale svetlijim bojama i postale su manje pesimistične. Umro je u osamdeset prvoj godini života u svojoj kući u Ekeliju nadomak Osla.

Ada Vlajić, istoričar umetnosti