Psihosugestivna težnja zdravlju
Psychosugestive Tendency to Health

Srebrica Knežević
Filozofski fakultet - Beograd

Uvod

Teško se može opisati i predstaviti briga ljudi i njihova javna molitva za zdravlje, održana u veličanstvenoj masovnosti u centru našeg glavnog grada ove, 2003. godine
Ova, po ishodištu i korenu socijalna pojava poznata je u tradicionalnoj zdravstvenoj kulturi u nekolikim varijantama (1). Stoga se psihogenetsko tumačenje i samo nameće. Pojava ima veliku i duboku starost (2) i neosporno je u dugom trajanju doživljavala intervale mnogih pauza. Jedna od nama najbližih bila je zabrana litija u trajanju punih 46 godina. A zatim, od 1993. godine manifestacija koja simboliše brigu o zdravlju, litija je oživljena i 2003. je po masovnosti učesnika, organizovanju i obavljanju obreda bila najuverljiviji dokaz da je ova povorka očito budjenje svesti gradjana o značaju tradicije, identiteta a posebno brige o zdravlju, zdravom životnom prostoru, važnosti smirenog, staloženog života u toleranciji zajedništva. Prvi put se istovremeno održao i Svetski dan životne sredine (3).

Zdravstveno preventivna etnopsihoterapija

Obredna povorka gradjana Beograda i stanovnika iz okolnih, satelitskih naselja, poznata kao Spasovdanska litija (4) ili, Spasovdanska molitva za zdravlje (5) u samoj nomenklaturi nosi jasnu poruku spasa, tj. spasenja. To je veoma organizovana i strogo za učesnike (crkvene velikodostojnike, sveštenike, članove gradske vlade, horove, gradjanstvo) sankcionisana povorka. Smatra se velikim i značajnim dogadjajem, koji, starije generacije obavezno posmatraju i u kome većina i učestvuje. Jedan, veći deo se, na samom mestu okupljanja svrstavao u povorku, a manji, od strane starijih, slabo pokretljivijih ili zadocnelih prisutnih, zauzimao je strateška mesta uz zgrade na trotoarima duž glavnih ulica kojima će povorka proći. Isčekivanje su prekinula zvona sa svih Beogradskih crkava koja su najavila kraj bogosluženja u hramu, izlazak iz crkve i ustrojenje povorke. Saobraćaj u centru grada je već bio zaustavljen a policija na motorima je snimateljima i narodu najavila dolazak povorke. Povorka po morfologiji (zatvorena elipsa), po dinamici kretanja sa zastajkivanjem i vodoosvećenjem, sa zadržavanjem kod dva hrama kao i na centralnom gradskom trgu, simboliše okupljanje, objedinjenje sakralnih i profanih prostora. Polazeći iz jednog hrama, (Vaznesenjska crkva), obuhvatajući centar grada i njegovu najstariju, Sabornu crkvu, povorka se vraća drugim ulicama široko zahvatajući deo nekadšnjeg urbanog jezgra. Obavlja se u svečanoj i dostojanstvenoj atmosferi, kojoj audiosugestivni elementi ceremonije (zvona, kadionice, šuštanje barjaka, raznobojnih svečanih odeždi, horovi kao i ritam izgovaranih molitava) podgrevaju uživlja-vanje i omogućavaju pojedincima duboko proživljavanje fiktivnog dosegnuća zdravlja (6) ili željenog olakšanja, odnosno spasonosnog izlečenja. Na kraju ceremonije sva sveštena lica i svi rekviziti se vraćaju u hram odakle su krenuli, čime se kružno kretanje povorke (7) i smisla zajedništva fiksira a litija završava.

Instrumenti i ustrojstvo toka akcije

Savremeni koncept rangiranja učesnika i sakralnih objekata:
Na čelu povorke nošen je barjak opštine Beograda (8) a zatim još sa svake strane po šest crkvenih barjaka, i mnoštvo ripida. Zatim su, u središnom delu stupali crkveni velikodostojnici i hor a potom u širokom prostoru, da bi bile dobro uočene, nošene su dve najznačajnije ikone : SPASOVDANSKA i ikona BOGORODICE TROJERUČICE – kopija, poklon manastira Hilandar koje su nosili mladi oficiri u uniformama. Njih su uokviravale, sa svake strane od crkvenih lica nošene, još po pet ikona (9). Zatim je sledilo koljivo i slavski kolač, pošto je Spasovdan slava grada Beograda od 1403. godine kada je despot Stevan Lazarević, pre 600 godina ustanovio ovaj obred. Iza ovih i nekoliko barjaka (10) sa savremenim gradskim simbolima, nastupali su članovi gradske vlade, kulturni poslenici i neke javne ličnosti. Iza njih, kao aktivni učesnici povorke išli su već pred Vaznesenjskom crkvom postrojeni u red gradjani. Da bi masa koja se tiskala a svi su želeli da budu što bliže čelu povorke, bila kontrolisana i kretala se u redu, starali su se dobrovoljni profesionalaci koji su održavali red. Dinamika povorke je bila nejednakog ritma. U početku kao da se postepeno ubrzavala da bi, kada se ustalila, opustila i čak i bila delimično usporena. Razlog je ometanje usporavanjem nastalo od pasivnih učesnika - gledalaca, dobrim delom starih i bolešljivih, ili onih sa malom decom, koji su, odajući duboku poštu relikvijama klanjali se, pobožno krstili, rukama dodirivali crkvene barjake, tražili blagoslove od prolazećih iz povorke svestenika. Sve to je, imajući na umu osnovnu intuiciju - težnju zdravlju, bilo za očekivanje. Gestovi, dodiri relikvija, nastojanje posmatraća da sa trotoara se i sami aktivno uključe u povorku i nastave sa njom, bilo je naročito izraženo u prvom delu putanje povorke, u koju su neki posmatrači, sa trotoara nastojali da se ubace, da bi što pre i što bliže bili ključnom momentu manifestacije koja će se obaviti na glavnom gradskom trgu.

Geneza jednodušne potrebe za zdravljem

Po tumačenju psihoanalitičara poreklo leži u donjim slojevima nesvesnog i vitalno-nagonskog u dubini čovečije psihe. Frojd, kome i Adler odaje priznanje, prvi je pokušao da uhvati osnovne konture u dinamici nesvesnog, i da da neku psiho-mehaniku odnosa toga nesvesnog prema gornjim slojevima psihe (11). Utvrdjeno je da osećanje bespomoćnosti, slabosti, kao i bolešljivost, izaziva jaču potrebu kompenzovanja. I, kao da to upravo čini, da čovek sam sebe ubedjuje, da mu baš to nešto, pomaže. Tako, načelom autosugestije ili sugestijom na pojedince, pa i na masu, na primer molitvom, oni koji veruju, kao da se približavaju ishodu proicirane želje, zdravlju. U svemu tome, pogotovu u obredu posebno je pitanje ponašanja učesnika. Mnogi od njih, kao da se izmene, preobraze. Jedni su pogruženi, snishodljivi, pojedini su, činilo mi se, samouverenog dostojanstvenog držanja. Pogotovu bogatije obučene gradske dame su sledile sva pravila verskog ponašanja
Posmatranjem učesnika, anketom, kasnijim upoznavanjima sa pojedinim osobama dobija se nekoliko ključnih odgovora u smislu motivisanosti za akciju; odgovora koju funkciju litija i molitva za zdravlje ima; kao i zašto je dotična osoba učestvovala. Većina odgovora daje razloge za izdvajanje nekolikih kategorija ove interesantne socijalno-psihološke pojave koju karakteriše istovetna motivisanost “svako je ponesen uverenjem koje je isto kod svih - teznja zdravlju” što je u osnovi po zakonu kolektivne psihologije skup svih onih, raznih činilaca koji i danas deluju u gradskoj sredini a potiču i iz atavističkog ubedjenja da se masovnom povorkom i molitvom zdravlje može obezbediti, pospešiti. Razlozi zbog čega se dolazi na ovu kolektivnu manifestaciju ukazuju na iste uglavnom nagonske, biološke predznake u smislu osećaja da nije sa zdravljem sve u redu. Osećanje slabosti, bespomoćnosti kod bolešljivih, po njihovom uveravanju “čovek mora sam sebe da ubedi da veruje da će mu ta molitva za zdravlje da pomogne”. Tako, to vitalno nagonsko ubedjenje i pokreće osobe da svoju pasivnost i raniju nebrigu zamene za aktivnost, kolektivnu akciju - povorku, molitvu, odlazak na “vodice”, u crkve. U uslovima gradskog života i sve veće izolovanosti, samoće, osnovna intuicija - težnja zdravlju kao deo čovekove shvaćene stvarnosti, lako i jednostavno se uklapa uz najavljenu (ovoga puta preko medija) zajedničku povorku. Ovakav, za etnologe kulturni čin jeste fizička i mentalna celina mnoštva osoba ujedinjenih na planu osiguranja zdravlja. Nagon samoodržanja, društvenosti izlaska iz otudjenja u javnost, služi kao ventil za oslobodjenje od straha gubitka zdravlja, eventualnog razboljevanja a kod bolešljivih i bolesnih razvija nadu. Poneseni fikcijom (12) boljitka, prestanka tegoba, povratka zdravlja i samo posmatrači, čak i kolebljive osobe u kojima je, pretpostavljamo i mnoštvo protivrečnosti, podpadaju pod psihozu obreda. Masa čini svoje, sugestivno delovanje sredine na pojedinca, po širenju kolektivne svesti je nemerljiva. Takvi se pridružuju, kreću zajedno sa povorkom. Postaju deo mase. Posmatrali smo: U tišini, u svečanoj atmosferi, jedan procenat veoma pobožnih, neki izraza lica kao u zanosu prilazili su povorci, relikvijama, doticali čelo krajem crkvenih barjaka. Podpadanje pod sugestiju mase onih koji u psihozi isceliteljskog hodočašća su hitali ka mestu centra dogadjanja.

Centralno zborište i kulminacija težnji

Terazijska česma, zapravo simbolika vode (13) kao sredstva očišćenja, obnavljanja života, voda kao element telesnog i duhovnog preporoda kozmogonijski je simbol. U Starom zavetu - voda je simbol života, u Novom, simbol duha. Krštenje hrišćana obavlja se u vodi. Predmet je poštovanja, molitvi, hodočašća. Stoga je i izabran središni gradski trg, mesto gde se nekada razlivala voda i rasporedjivala gradu, gde su bile Terazije za vodu (14) koje, do danas nosi to ime izabrano je za mesto molitve i vodoosvećenja. Na tom prostoru, samo malo skrenutom u stranu zbog saobraćaja, posle decenija provedenih u Topčideru, Terazijska česma (15) je vraćena u centar Beograda. Ka tome, velikom gradskom trgu hitali su najraznolikiji socijalni slojevi stanovništva. Najviše je bilo sredovečnih osoba, više ženskih no muških. Bilo je oronulih, mršavih starica, baš starih gradjana sa štapom, loše, najčešće skromno obučenih gradjanki, ali po odelu i seljaka u šumadijskoj nošnji, koji su stigli da u glavnom gradu, na dan njegove Slave potraže za svoje probleme utehu, zapale voštanicu za zdravlje.

Socio-psiholoćki fenomen molitve za zdravlje

Ove, 2003. godine mogli smo da konstatujemo revitalizaciju arhaičnog obreda poznatog našoj tradiciji. Stoga, savremeno društveno valorizovanje molitve za zdravlje, po našem dubokom ubedjenju zaslužuje da bude i dalje predmet proučavanja upravo i kao fenomen kolektivne psihoterapije. Molitva i litija itekako su snažna orudja na putu dobre volje zajedništva, manifestacija koja simboliše brigu o zdravlju. Zaustavljanje na Terazijskoj česmi ukazuje posebnu pažnju vodi kao simbolu higijene i zdravlju. Činjenica da se dinamična, ustalasana povorka zaustavila, svet iz nje lepezasto raširio i česmu sa svih strana opkolio, ali tako da se u trenu sve, kao na nekoj pozornici u momentu utišalo. Sve se umirilo, sasvim utihnulo. Samo je spokojnim, smirenim tonom prenošena mnogim zvučnicima svaka reč molitve za zdravlje i svakog se doitcala. Masa ljudi ponesena istim fluidom ovde zaustavljena, kao da je čekala nadahnuće, ili otkrovenje. Ono je odmah stiglo. Duboko pogruženi, skoncentrisani, vernici su se zajedno sa nosiocem molitve, u sebi molili. Mogao se na licima mnogih zapaziti odredjeni duševni napor da li da steknu smirenje? Da steknu i sakupe nove snage za prividan boljitak ili izlečenje? Možda procentualno najviše onih koji su pretpostavljali da će učešćem u obredu obezbediti zdravlje i napredak i svoje lično i svojih ukućana za koje su se sada ovi prisutni molili. Podpadanje pod sugestiju fluida smirenosti koje je molitva perfektnim ozvučenjem omogućavala da se i medju najdaljima razgovetno čuje svaka reč, pojačavala je i onako upečatljivu semantičku funkciju. Neverovatna je monolitnost ponašanja mase. Pogotovu onih koji su u centru zbivanja. Oni kao da zrače sopstvenim psihičkim zadovoljstvom, smirenjem, tolerncijom a sve to “kao da plavi,” prelazi na okolne, koji su, možda i iz puke radoznalosti se priključili. Završne reči molitve, melodiski, kao konac akcije zajedničkog stremljenja razležu se. Melodija i muzika, pogotovu u tempu adagio assai poznato je kako smirujući deluje. Blago, lagano, tiho a istovremeno ozbiljno i dostojanstveno (16).

Epizoda odstupanja

Kao deo obuhvaćene stvarnosti u ponašanju pojedinaca koje takodje pripada analizi ovoga kulturnog čina jeste improvizovana, tendencionalna i sračunata motivacija uskog spektra i sasvim neznatnog značaja. Odigrala se ispred “Kasine” gde su bili izneti stolovi i stolice ispred pivnice, na ulicu. Za vreme molitve nekolicina tih koji su sedeli kao da su najednom, po nekom dogovoru počeli intenzivno da se smeju, nadvikuju, vredjaju vernike. To, “paralelno ponašanje” afektivno ruženje rečima, smejanje, pijenje i kucanje čašama za vreme molitve, bila je epizoda omalovažavanja. Možda su želeli da “posrame” ovom svojom “akcijom otrežnjenja” sa ciljem da se pokaže kako su oni protiv zatucanosti, gluposti i ponesenosti.
Možda, kod ovih netolerantnih osoba takav neverovatan negativan naboj prema smirenom ponašanju, prema regularnoj, gradskoj manifestaciji nije samo jedna od dimenzija socijalnog i psihološkog ponašanja jedne grupice. Zapravo asocijalno delovanje. Možda izazvano mržnjom začetom u dubokim slojevima njihove podsvesti. To netolerantno zadavanje buke, da bi ometali prisutne koji su se molili u tišini, ismevanje njihove skoncentrisanosti nije urodilo plodom. Učesnici litije i molitve su ovu, pravu sablazan sa zaprepašćenjem memorisali. Oni, sa kojima smo kasnije razgovarali, razloge za bahato ponašanje ni u kakvoj razložnoj stvari nisu videli. Udaljavali su se od takvih sa prezrenjem na svojim licima. Obeleživši izgrednike ignorisanjem, osudom i prezirom, dostojanstveno, sačuvavši svoja etička načela samodisciplinom i nastojanjem da im ništa neće omesti molitvu udaljili su se od bukača, i, kad se molitva završila zajedno sa povorkom, dalje nastavili. Izgrednici, po izgledu i ponašanju verovatno pripadnici drugačijih ideoloških i socijalnih sredina svakako da se i nisu mogli odupreti nekim uticajima. Možda zavisnih, društvenih i obavezujućih, možda u raljama alkoholizma, ili i drugih, po ponašanje i psihu ljudi negativnih uticaja. Po antropološkom izgledu bilo je u većini robusnih “snagatora” mladjega doba ali i “srednjaka”, kojima je svakako nedostajalo životno iskustvo adaptacije i u nekim drugim, a poglavito sada u urbanoj sredini. Navodeći i ova, “paralelna dešavanja” čiji negativan cilj je propao, ističemo silinu monolitnog psihološkog portreta mase učesnika u molitvi i njenu stabilnost.

Umesto zaključka

Istrazivanjem ovog fenomena urbanog života i njegovog mehanizma dolazi se do konstatacije da je naslovljena pojava arhaična, složena, u najnovije vreme revitalizovana.
Pripada individualnom i kolektivnom javnom zdravstveno-prevencijskom ponašanju.
Posmatrana je manifestacija zasnovana na dobrovoljnom učešću gradjana uz organizaciju SPC i Gradske uprave povodom slave grada. Razumevanje za delotvornost ovog zdravstvenog obreda prevencijskog karaktera znatno je poraslo u protekle dve godine. Ovogodišnji poziv upućen gradjanima preko medija dao je ritualnu dimenziju javnosti u čemu se mogu nazreti i elementi politizacije. Ovim se problem savremene urbane manifestacije otkriva u novom svetlu svih kohezivnih struktura.
Izdvajamo: jasnu psihosugestivnu težnju zdravlju realizovanu kroz simbole zaštite (putanju litije koja je elipsa i koja simboliše tok zajedništva; iznošenje rekvizita - ikona sa najvišim statusom sakralnosti; vodosvećenje i kao poentu svega molitvu za zdravlje.)
Ispoljen sinergizam u nastojanju ljudi različitog socijalnog statusa, u većini pravoslavnih ali i ostalih, daje dimenziju religijske tolerancije i polifonije a uz to karakteriše ovaj deo naše stvarnosti kao kohezivan kulturni čin, koji služi i kao ventil za oslobodjenje od straha gubitka zdravlja, eventualnog razboljevanja, a kod bolešljivih i bolesnih razvija nadu u ozdravljenje.

Napomene, izvori, literatura

1. U ruralnim sredinama, kako je poznato u etnološkoj literaturi pominju se ophodi krstonoša oko naselja ali i kompletnog seoskog atara sa ciljem zaštite useva i ljudi; ili nošenje zapaljenih baklji “lile” da bi, kako su verovali snagom vatre oterali svakakvo zlo i nepovoljnost pa i boilesti ljudi i stoke
2. Konkretno smatra se da se Spasovdan slavi već šest vekova u Beogradu. Zapravo od vremena kada je despot Stefan Lazarević u novoj prestonici ustanovio ovaj praznik.
3. L.Z., Apel za zaštitu zdravlja i životne sredine- Neće biti nagrada, Politika 5.juni 2003. godine, A-16; S. Beara, I u Srbiji se budi ekološka svest – Svetski dan životne sredine 5. jun, Politika 5, jun 2003.g.
4. Koju pominje Vuk Sref. Karadžić, Srpski rječnik istumačen njemačkijem i latinskijem riječima, Beograd 1935, pod litija 342 i pod terminom spasovati sa objašnjenjem zavjetina ili nositi krsta 724.
5. Kako takodje navodi Vuk da se u molitvanju “ za zdravlje domaćina, njegove poštene glave...naš se brat domaćin svuda ponosio i dičio...ko Spasov dan letom i cvijetom i Božijem svakim blagodetom!....a našemu bratu domaćinu, i njegovoj braći i djeci, rodu i porodu daj Bože, lijepo i dugovečn zdravlje!” Sabrana dela Vuka Karadžića, Etnografski spisi, Prosveta Beograd 1972, 205-206.
6. Smatra se da fikcija, iako kao nešto nerealno, zamišljeno, može da ima prilično značenje u svim oblastima duhovnog. Pa i nauka, umetnost, religija i praktičan život ne mogu da se razvijaju bez pomoćnih fikcija i pretpostavki, za koje mi možemo i znati da su nerealne, čak i apsurdne, pa ipak radeći sa njima dolazimo do pozitivnih rezultata i ispravnih saznanja. Alfred Adler, Poznavanje čoveka, Beograd 1934, 31.
7. Zaokružavanje, zatvoren krug, bez početka i bez kraja oduvek je bio simbol večnosti, vremena. Takodje i savršenstva, sklada, sigurnosti. Ono je simbol zaštite. Zato se zaoravala brazda oko sela u slučajevima epidemija i završavala na mestu odakle je zaoravanje početo.
8. Načinjen 1938. godine za Opštinu grada Beograda od crvenog brokata sa čijih strana se nalaze ikone Vaznesenja Gospodnjeg i svete Petke. L.Z., Povodom gradske slave Spasovdana - tradicionalna litija, Politika 3. juni 2003 A-18. Politika 6.juni A-1 i A-21
9. Kod starih Helena nošen je kip boginje Atene u procesijama od značaja. Kod Pravoslavnih hrišćana najpoznatija je Čudotvorna ikona Bogorodice "Trojeručica". Smatra se svetinjom velikog dejstva, posebno u oblasti zdravlja
10. Zastave, odnosno barjaci sa insignijama gradova, vodja, vojnih formacija ili crkvene zastave sa krstovima znak su okupljanja, zbora, ideje, najave ali i opasne kao i istovremeno i zaštitničke moći. Edvard Sapir, Ogledi iz kulturne antropologije, Beograd 1984, 273, 277.
11. Alfred Adler, Poznavanje čoveka, 109.
12. Po mišljenju Dvornikovića Adler smatra filozofiju fikcije jakom potporom za svoju teoriju o vodećoj fikciji života, čistoj fikciji, ali zato ipak ogromnoj pokretnoj sili koja upravlja celim životom čovekovim. Vladimir Dvorniković, Adlerova individualna psihologija, Predgovor, 32.
13. Voda kao kosmogonijski simbol je i element telesnog i duhovnog preporoda. Stoga se obavlja kod hrišćana krštenje - očišćenje u vodi. Voda je ishodiste života. Živa voda ili VODA ŽIVOTA najčešće je izvor lekovite vode. Za mnoge se smatra da isceljuje i da podmladjuje. Voda je u raznim religijama bila mesto hodočašća, ritualnih kupanja a škropljenjem davan je znak blagoslova. Vidi i Srebrica Knezević, Vode - ekološke i etnološke odrednice, Ekološka istina, knj.1. Sokobanja 2000, 626-633.
14. Uvodeći vodu u varoš, Turci su, kako piše M. DJ. Miličević, duž zidanog vodovoda zidali kule na koje su uzdizali vodovodne cevi, da bi ona dobila pad za svoj dalji tok. Takva najveća kula bila je na mestu koje je, po tim terazijama za vodu dobilo ime Terazije koje je ime i do danas sačuvano. Crtice za raniju sliku srpske prestonice; Topografske beleške, Godišnjica Nikole Čupića za 1903.godinu.
15. Terazijsku česmu koju su napravili Turci obnovio je 1860 . godine knez Miloš.
16. Prilikom postavljanja drvene kaldrme i uredjenja glavne ulice i trga česma je 1912. godine preneta u Topčider pored crkve. Tek 1975. godine vraćena je na svoje mesto, na Terazije. Istorijski Arhiv Beograda, Vekovi Beograda, Ad Acta, Beograd 2003, 59.
17. Milan Vujaklija, Rečnik stranih reči i izraza, Beograd 1937,14
18. Isto tako poznato je blago i umirujuće delovanje muzike na izvesno stanje nerava. U Engleskoj se muzika koristi u terapeuticke svrhe, čak i za operacije. Vladimir Dvorniković, Karakterologija Jugoslovena, Beograd-Niš 1990, 357