XXXII Timočki medicinski dani
Zaječar, 23–24. maj 2013.

Radovi - Zbornik sažetaka

Konzervativna medicina / Dijagnostika  
- usmena predavanja
 

1. Ima li razlike izmedju skleroze aortne valvule i aortne stenoze u kliničkim i ehokardiografskim parametrima?
2. Glavni režimi terapije insulinom kod dece i adolescenata
3. Učestalost depresivnih poremećaja među adolescentima
4. Efekti terapije losartanom na kvalitet glikoregulacije, lipidni profil i mokraćnu kiselinu kod hipertenzivnih pacijenata
5. Slabovidost kod dece i preventiva
6. Bol porekla n. ishiadicusa - tretiranje akupunkturom

Uvod: S obzirom da se često prepliću u praksi a tačna dijagnoza postavlja ehokardiografijom, te da skleroza može da progredira u stenozu, potrebno je izneti jasne definicije. Aortna skleroza je zadebljanje aortnih veluma sa kalcifikatima dok je aortna kalcifikantna stenoza suženje valvule sa opstrukcijom i protokom bržim od 2,5 m/s. Ateroskleroza aorte, iako slična predstavlja plakove intime i dilataciju aorte. Sada se zna da kalcifikantna bolest aortne valvule nije degenerativna već aktivna bolest sa inflamacijom i genetskom osnovom-polimorfizmom gena. Šum aortne skleroze nije bezazlen i ona povećava relativni rizik za 50% od srčane smrti i infarkta miokarda.
Cilj: Komarativna analiza izmedju pacijenata sa aortnom sklerozom i aortnom stenozom u odnosu na kontrolnu grupu u odnosu na relevantne udružene kliničke (centralna gojaznost, hipertenzija, hiperlipidemija etc) i ehokardiografske parametre arhitektonike hipertrofije leve komore i dijastolne disfunkcije.
Materijal i metodi rada: Uradjena je retrospektivna studija na 192 pacijenta koji su putem kliničkih i ehokardiografskih kriterijuma podeljeni u 3 grupe: A-aortna skleroza-N=74, B-blaga i umerena aortna stenoza(Vmax<4 m/s a površina aortnog ušća>1cm2)-N=62 i C- komparabilna kontrolna grupa sa hipertenzijom prvog stepena-N=56. Uz rutinske kliničke metode svima je radjen EKG , antropometrija, osnovna biohemija krvi i ehokardiografija uključujući pulsni, kontinuirani , kolor i tkivni Doppler.
Rezultati: Grupa A je značajno starija od ±kontrolne(72±8 godine vs 64±8). Iako je u svim grupama zastupljena gojaznost A-30%, B-32% i C-21%, statistički je signifikantno teža abdominalna gojaznost u aortnoj stenozi merena obimom struka 105cm±15, nego u sklerozi 97cm±13(p=0,047) i kontrolnoj grupi 95±8. Hipertenziju ima 94% grupe A, 87% grupe B i 82% kontrolne grupe. Koronarnu bolest i hiperholesterolemiju imaju podjednako grupe A i B, po 38% odnosno 59%, a dijabet A-27% a B 23%. Indeks mase miokarda leve komore je povećan i ne razlikuje se u aortnoj sklerozi i stenozi(136 ±30 g/m2 vs 132±28) dok je normalan i visoko statistički manji u kontrolnoj grupi(99±19,p<0.001) i pored visoke udruženosti grupe C sa hipertenzijom. U grupi A –sklerozi, 75% ima hipertrofiju leve komore a dominira ekcentrični tip hipertrofije(43%) dok u grupi B-aortnoj stenozi (ukupno 87% hipertrofije) ravnopravno su zastupljeni i ekcentrični(45%) i koncentrični(42%) tip. U kontrolnoj grupi samo 11% ima hipertrofiju, 0% koncentrične hipertrofije ali zato 36% ima koncentričnu remodelaciju leve komore. Veličina Leve pretkomorebila je povećana (A-44mm±6 a B-45mm±7, p=0.49) ali se ne razlikuje izmedju stenoze i skleroze a značajno prema kontrolnoj grupi(C-39mm±7, p<0.001). Nasuprot tome odnos E/E’, superiorni parametar dijastolne funkcije(odnos rane brzine mitralnog protoka sa brzinom mitralnog anulusa na tkivnom Doppleru) je statistički značajno viši u aortnoj stenozi nego sklerozi (A-7.4 vs B-9.4 , p<0.05)
Zaključak: Aortna skleroza, čest entitet u starijih osoba je udružena u istom stepenu kao i aortna stenoza sa koronarnom bolešću, hipertenzijom i hipertrofijom leve komore, a postoje razlike u arhitektonici leve komore. Aortna stenoza je povezana sa statistički većim stepenom abdominalne gojaznosti(metaboličkim sindromom) i dijastolne disfunkcije –oštećene relaksacije, nezavisno od hipertrofije. Zato je aortna skleroza marker visokog kardiovaskularnog rizika
Ključne reči: Aortna skleroza, Aortna stenoza, hipertrofija leve komore, centralna gojaznost, arterijska hipertenzija, dijastolna disfunkcija

2. Glavni režimi terapije insulinom kod dece i adolescenata
Milanko Čukanović (1), Dragan Zdravković (2) i Jasmina Stepković (1)
(1) SPECIJALNA BOLNICA ZA REHABILITACIJU "BUKOVIČKA BANJA" ARANĐELOVAC,
(2) INSTITUT ZA ZDRAVSTVENU ZAŠTITU MAJKE I DETETA SRBIJE "DR VUKAN ČUPIĆ" BEOGRAD

Uvod: Primena insulinske terapije je počela 1922. godine. Tada se koristio regularni insulin pre svakog glavnog obroka i jedna injekcija u toku noći. Sa pojavom insulina srednjedugog delo-vanja, posle 1935. godine, većina pacijenata prešao je na jednu ili dve injekcije dnevno. Studija DCCT pokazala je da intenzivna insulinska terapija adolescenata rezultirala nižom stopom dugoro-čnih komplikacija. Činjenica da humani insulini imaju određena klinička ograničenja je dovela do razvoja novih insulinskih analoga koji doprinose poboljšanju kontrole dijabetesa.
Izbor režima insulinske terapije zavisi od mnogo faktora, uključujući: uzrast, trajanje dija-betesa, životni stil (režim ishrane, raspored vežbanja, školske obaveze), kvalitet metaboličke kon-trole i posebno odnos pacijenta i/ili porodice prema oboljenju.
Cilj rada: Prikazati zastupljenost insulinskih režima u dece i mladih lečenih u specijalnoj bolnici za rehabilitaciju "Bukovička banja" Aranđelovac
Materijal i metode: U Odeljenju za lečenje, edukaciju i rehabilitaciju dece i omladine sa šećernom bolešću u preteklih dvadeset godina lečeno je 4640 dece i mladih sa dijabetesom melitu-som, od kojih je 3024 bilo sa novootkrivenom bolešću. U više od 98,3% radilo se o šećernoj bolesti tipa 1. U periodu od 1.1. 2009. pa do 31.12.2011. godine bilo je 1002 obolela, od kojih je 52,3% bilo muškog pola. Ovaj trogodišnji period statistički je obrađen pomoću SPSS programa.
Rezultati: U trogodišnjem periodu bilo je ukupno 1002 obolela. Kod 440 (43,9%) radilo se o novodijagnostikovanoj bolesti, u 170 (17%) oboljenje je bilo fazi remisije, a u 392 (39,1%) u fazi definitivne zavisnosti od egzogenog insulina. Više od dve trećine ispitanika 681 (68,0%) dobija preparate humanih insulina, a ostali dobijaju insulinske analoge ili kombinaciju insulinskih analoga i humanih insulina. Posmatrano po uzrastnim grupama, ispitanici kod kojih je oboljenje u periodu definitivne zavisnosti, njih 392, bili su na sledećim režimima insulinske terapije: odojče i malo dete - 12 (42,9 %) na režimu sa dve injekcije dnevno; 3 (10,7%) tri injekcije dnevno; a 6 (21,4%) na bazalno-bolusnom režimu insulinske terapije; dete ranog školskog uzrasta: - 44 (45,4%) dve injekcije dnevno; 9 (9,3%) tri injekcije dnevno i 36 (37,1%) na režimu sa 3+1 injekcijom dnevno; adolescenti: 20 (7,5%) na konvencionalnom režimu insulinske terapije, 11 (4,1%) na tri injekcije dnevno, 233 (87,3%) na bazalno-bolusnom režimu (3+1) injekcija dnevno i 3 (1,3%) dobijalo je insulin pomoću spoljašnje portabilne pumpe.
Zaključak:

• U svim uzrastnim grupama, što je režim insulinske terapije bliži fiziološkoj sekreciji insulina mogućnija je i optimalna glikemijska kontrola.
• Koji god da je izabran insulinski režim mora da bude podržan od strane obolelog i njegove porodice.
• ''Potrebna'' doza insulina je ona koja postiže najbolju moguću glikoregulaciju.
• Poboljšanja u glikoregulaciji smanjuju rizik od vaskularnih komplikacija.

Ključne reči: insulin, režim, dete

3. Učestalost depresivnih poremećaja među adolescentima
Svetlana Turudić, Slađana Pešić Gilanji
DOM ZDRAVLJA INĐIJA

Uvod: Depresivni poremećaji i poremećaji ponašanja spadaju u najčešće psihopatološke manifestacije kod adolescenata u Srbiji. Najčešći klinički oblici ispoljavanja depresivnosti kod mladih su iritabilnost, agresivno ponašanje, neuspeh u školi, zloupotreba psihoaktivnih supstanci, insomnija, hiperomnija, anoreksija, bulimija, nisko samopouzdanje i samopoštovanje, hipohondrija i često prikriven strah od smrti; a od somatskih tegoba najčešća je glavobolja, “lupanje” srca, nesvestica.
Cilj: Utvrditi učestalost depresivnih poremećaja među adolescentima uzrasta od 15 do 18 godina u Inđiji.
Materijal i metodi rada: Ispitano je ukupno 118 adolescenata, od toga 43 mladića i 75 devojaka. Za utvrđivanje postojanja depresivnih poremećaja korišćen je BDI (Back depression inventory). Na osnovu BDI depresivni poremećaj je podeljen na blag, blag do umeren, umeren do izražen i izražen (ozbiljna depresivnost).
Rezultati: U ispitanoj grupi od ukupno 118 adolescenata, kod 31,36 % (37 adolescenata) je utvrđeno postojanje depresivnog poremećaja. Blag depresivni poremećaj je registrovan kod 16,1 % (19 adolescenata), blag do umeren kod 3,39 % (4 adolescenta), umeren do izražen kod 11,02 % (13 adolescenata), a izražen kod 0,85 % odnosno kod jedne osobe. Depresivni poremećaj je 1,33 puta češće registrovan kod mladića nego kod devojaka.
Zaključak: Depresija predstavlja najučestaliji mentalni poremećaj i treći vodeći uzrok suicida kod adolescenata. Ukoliko se prepozna na vreme i započne odgovarajući medicinski tretman depresija se može lečiti vrlo uspešno. Stoga je vrlo važno da se blagovremeno dijagnostikuje, kao i da se uspostavi dobra saradnja između pedijatara, psihijatara i psihologa.
Ključne reči: depresija, depresivni poremećaji, adolescenti.

4. Efekti terapije losartanom na kvalitet glikoregulacije, lipidni profil i mokraćnu kiselinu kod hipertenzivnih pacijenata
Milan Nikolić
ZAVOD ZA ZDRAVSTVENU ZAŠTITU RADNIKA „ŽELEZNICE SRBIJE“ BEOGRAD
ORGANIZACIONA JEDINICA NIŠ

UVOD: Losartan je snažan antihipertenzivni lek sa niskom incidencom neželjenih dejstava. Bitna odlika losartana jeste metabolička neutralnost čime se objašnjava njegovo kardiovaskularno protektivno dejstvo.
CILJ RADA: Istraživanje je provedeno sa ciljem da utvrdi efekte antihipertenzivnog dejstva losartana na vrednosti glikemije, HbA1c, lipidnog profila i mokraćne kiseline u serumu kod pacijenata sa arterijskom hipertenzijom.
METOD: Istraživanjem je obuhvaćeno 28 hipertoničara (18 muškaraca; prosečna starost ispitanika 58,1±8,5 godina) koji su svakodnevno u terapiji uzimali losartan 50-100mg jednom dnevno. Određivane su vrednosti glikemije, HbA1c, ukupnog holesterola, HDL holesterola, LDL holesterola, triglicerida i mokraćne kiseline na početku i nakon jednog, 2 i 3 meseca od terapije losartanom.
REZULTATI: Na kraju tromesečnog tretmana sa losartanom registrovane su sledeće neznatne promene: glikemija od početnih 6,3±0,7 na 5,9±0,6 mmol/L; HbA1c od 5,6±0,5 na 5,4±0,4 %; HDL holesterol od 1,2±0,3 na 1,3±0,4 mmol/L; LDL holesterol od 4,7±0,8 na 4,5±0,8 mmol/L; trigliceridi od 1,9±1,1 na 1,7±0,9 mmol/L i mokraćna kiselina od 318,6±91,5 na 297,3,3±88,6 μmol/L (p=ns za sve). Nijedan od 28 hipertenzivnih pacijenata nije zabeležio značajne promene u vrednostima glikemije, HbA1c i lipidnog profila. Samo 5 hipertoničara je imalo značajno smanjenje mokraćne kiseline (p<0,01), ali su se vrednosti kretale u granicama normalnih.
ZAKLJUČAK: Rezultati su pokazali da je antihipertenzivni tertman sa losartanom bio metabolički neutralan i da nije proizveo pogoršanje metabolizma glukoze, lipida i mokraćne kiseline. Potrebno je sprovesti daljnja istraživanja da bi se ocenili pravi efekti ovakvog nesignifikantnog sniženja vrednosti metaboličkih parametara.
Ključne reči: blokatori angiotenzin II receptora, losartan, hipertenzija, glukoza, lipidni profil, mokraćna kiselina

5. Slabovidost kod dece i preventiva
Vinka Repac (1), Branislava Stanimirov(2), Ivan Antić(1), Ivan Lukić (3)
(1)DOM ZDRAVLJA ŽITIŠTE,(2)DOM ZDRAVLJA NOVI SAD (3) PRIV.ORDINACIJA

UVOD: Slabovidost (ambliopija) je stanje koje karakteriše smanjena vidna oštrina na jednom ili oba oka.Ne može se korigovati nošenjem naočara ili kontaktnih sočiva,a pri tom ne postoji neka očna bolest.Deca mogu razviti slabovidost od rođenja do sedme godine života.Najčešći uzrok slabovidosti su refrakciona greška i razrokost.Refrakcione greške visokih dioptrija nekorigovane ili neadekvatno korigovane najčešće rezultiraju strabizmom i slabovidošću.Anizometropija,pose-bno kod kratkovide dece,gde ne postoji skretanje oka,kasno se otkriva ,pa je oporavak vida znatno teži i sa manje uspeha.Posebnu grupu čine deca sa urođenom kataraktom,gde je onemogućen razvoj vidne funkcije.
CILJ RADA: Da se odredi zastupljenost ambliopije na našem terenu kod dece od 3-10 godina,koja su lečena u ambulanti za očne bolesti Doma zdravlja u Žitištu i ukaže na potrebu ranog otkrivanja refrakci-one greške i razrokosti radi sprečavanja slabovidosti.
MATERIJAL I METOD RADA: Urađena je retrospektivna analiza lečene dece u ambulanti za očne bolesti Doma zdravlja u Žitištu za period 2011-2012 godina,uzrasta od 3-10 god.Ukupan broj lečene dece je bio 134.od toga 73 devojčice (54.5%) i 61dete (45.5%).Oftalmološki pregled je podrazumevao:određivanje vidne oštrine na optotipu sa Pflugerovim kukama (deca od 3 godine-optotip sa sličicama),caver test,procenu binokularnog vida,pregled prednjeg segmenta i nalaz na očnom dnu.Objektivno određivanje vidne oštrine urađeno je u cikloplegiji.Upoređivane su dobijene vidne oštrine lečene dece od 3,4,6 godina sa decom od 10 godina.Broj dece nije identičan.
REZULTATI RADA: Slabovidost je u najvećem broju zastupljena kod strabizma,a potom refrakcionih mana.Najbolji rezultati lečenja su postignuti kod dece gde je korigovana refrakciona greška u najranijem uzrastu (ispod 5 godina).Upoređivani su rezultati dobijeni nakon 2 godine lečenja.Konstatovana je ambliopija kod dece čija je vidna oštrina bila 0.6 i manja.Ukupan broj dece sa strabizmom je bio 14(od toga 7-ro starije od 7 godina) 10.4%,hipermetropija 96 (71,6%),miopija15 (11,2%) i anizometro-pije 9 (6,7%).Od ukupnog broja lečene dece,slabovide je bilo 9,7%(53,8% su deca od 10 godina a 46,2% su bila deca ostalih uzrasta.Jedno dete uzrasta 6 godina je imalo kongenitalnu kataraktu. Pozitivnu porodičnu anamnezu je imalo 4(2,9%) dece sa strabizmom i 18 (13,4%)dece sa hipermetropijom.
ZAKLJUČAK: Lečenja slabovidosti je dug i mukotrpan proces.Zahteva saradnju pedijatra,roditelja i očnog lekara. Blagovremeno postavljanje dijagnoze je od ključnog značaja za lečenje.Na žalost deca dolaze kod oftalmologa tek kada su tegobe manifestne,a najranije pred upis u školu.Ako bi se sa preventivnim pregledom započelo u drugoj,a potom četvrtoj godini života,deca bi pred upis u školu bila korigovana i sa značajno boljom vidnom oštrinom.To je jedini način da se smanji slabovidost kod dece.
Ključne reči: vidna oštrina, slabovidost, dete, preventivni rad.

6. Bol porekla n. ishiadicusa - tretiranje akupunkturom
Dragana Marić (1), Violeta Nedić (2)
(1) ZDRAVSTVENI CENTAR KRUŠEVAC, (2) DOM ZDRAVLJA KRUŠEVAC

Uvod: Bol predstavlja slozenu percepciju koja se javlja samo kod viših nivoa CNS-a. On je subjektivni i neprijatni osćaj koji se javlja zbog predstojećeg, ili postojećeg oštećenja tkiva ili pak zbog psiholoških uzrka. Predstavlja zaštitni mehanizam u odbrani od povreda razne vrste ili kao upozorenje da u organizmu neki sistem ne funkcioniše kako treba. Bol može bih akutni i hronični. Možemo govoriti o projektovanom bolu, somatskom bolu, fantomskom bol i neuralgiji. Akupunkturom se sprečava prenos informacije bola, kao i projekcije u kori velikog mozga što u odrađenim slučajevima ima terapijski efekat.
Cilj: Delotvornost terapije akupunkture u terapiji bola porekla n. ischiadicusa kao hroničnog bola, smanjenje korišćenja analgetika i bržeg oporavka obolelih.
Materijal i metodi rada: U dsetogodišnjem radu akupunkturom je tretirano 374 pacijenata sa ishialgijom, kod kojih su iscrpljene sve mogućnosti konzervativne i fizikalne terapije, a pri tom nisu dale zadovoljavajuće rezultate. Kod 81% pacijenata ishialgija je bila zbog degenerativnih promena na kičmenom stubu, a kod 29% pacijenata je bila zbog postojanja discus herniae.
Rezultati: Kod 17 pacijenata nije došlo do smanjenja bola, a ni do poboljšanja. Kod 194 pacijenata je posle 7 tretmana došlo do potpunog nestanka bola. Kod 163 pacijenta je posle 10 tretmana smanjen bol, nestao je posle ponovljenih 10 tretmana.
Zaključak: Ishialgija, kao klinička menifestacija raznih degenerativnih promena na kičmenom stubu je dosta često oboljenje i dovodi do stanja hroničnog bola. Hronični bol iscrpljuje orgnanizam, smanjuje radnu sposobnost obolelog, kvari kvalitet života i remeti psihičko stanje pacijenta za duži period. Primenom akupunkture smanjuje se broj osoba sa hroničnim bolom, paceijent se brže vraća u radnu sredinu, njegovo psihičko stanje se normalizuje, a time se i poboljšava kvalitet života.
Ključne reči: Bol, hronični bol, ishialgija, akupunktura.