strana 141.

Pjer-Džozef Dezol (Pierre-Joseph Desault, 1744-1795

Slađana Matić (1,2), Dragana Vučković (1), Ivana Glišović-Jovanović (1), Stefan Korica (1), Marko Simić (1), Katarina Gambiroža (1), Mihailo Ille (1,2)

(1) KLINIČKI CENTAR SRBIJE, KLINIKA ZA ORTOPEDSKU HIRURGIJU I TRAUMATOLOGIJU, PASTEROVA 2, BEOGRAD, SRBIJA; (2) MEDICINSKI FAKULTET UNIVERZITETA U BEOGRADU, DR SUBOTIĆA 8, BEOGRAD, SRBIJA

Slika 1. Dozolova bista
https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Pierre_Joseph_Desault_09528.jpg

Rođen je u skromnoj porodici i trebalo je da se školuje za sveštenika, a obrazovanje je stekao od Jezuita. Međutim, vrlo rano se odlučio za studije medicine. Bio je učenik lokalnog berberina, a potom je osnovna znanja o anatomiji i ratnoj hirurgiji stekao u vojnoj bolnici u Belfortu. Zapisivao je istorijat bolesti ranjenika za koje je bio zadužen. Kako kasnije navodi Mari Fransoa Gzavije Biša (Marie François Xavier Bichat, 1771-1802), ova dokumentacija je sadržala razmišljanja koja su delovala kao plod dugotrajnog iskustva. Omiljeni predmeti su mu bili anatomija i matematika, te je često primenjivao osnovne matematičke principe u svojim anatomskim istraživanjima. Preveo je Borelijev „De Motu Animalium” sa beleškama i ilustracijama.
Izuzetno zainteresovan za topografsku anatomiju i hirurgiju, sa dvadeset godina dolazi u Pariz 1764. godine. Iako još uvek nije diplomirao, u zimu 1766. godine, otvorio je školu anatomije. Iste godine postaje član Hirurškog korpusa. Veoma uspešno je radio kao vanredni profesor od 1766. do 1776. godine. Školu anatomije koju je osnovao je pohađalo oko 300 studenata, od kojih su mnogi bili stariji od njega. Svoju tezu je odbranio 1776. godine, kao prvi autor u novim prostorijama Kraljevske hirurške akademije (Acadèmie Royale de Chirurgie). Fransou Šopara (François Chopart, 1743-1795) je upoznao u Praktičnoj školi (L'Ecole pratique) i ostali su odani prijatelji do kraja života. 1782. postaje hirurg bolnice D la šarite (De la Charitè). U ovoj bolnici je upoznao Luja Debua d Rošfora (Louis Desbois de Rochefort, 1750-1806) i njegovog zamenika J.N. Korvisara (J.N. Corvisart, 1755-1821), čije su klinike u to vreme bile veoma poznate [1].
Oženio je Margerite Tuvna (Marguerite Thouvenin) u februaru 1782. godine, a dve godine kasnije je dobio sina Aleks-Pjer-Matijasa (Alexis-Pierre-Mathias).
Postao je hirurg u bolnici Otel Dju (Hôtel-Dieu) 1785. godine (slika 2). Nakon smrti Moroa (Moreau), povereno mu je gotovo celo hirurško odeljenje te bolnice. Kako opisuje Tenon (1724-1816) u bolnici Otel Dju je vladala ogromna nemaština i uslovi su bili veoma loši. Za nekoliko meseci, kao šef hirurgije, Dezol je promenio način upravljanja, unapredio negu bolesnika i uveo predavanja, te je ova bolnica dobila svoju edukativnu ulogu. Dezol se distancirao od hirurške akademije i zastarelih postupaka u bolnici Otel Dju. Ovaj konflikt je trajao od 1787. do 1789. godine. Tokom narednih nekoliko godina je prepoznat kao jedan od vodećih francuskih hirurga. Školu anatomije i hirurgije je pohađao veliki broj studenata, ne samo iz svih delova Francuske, već i iz drugih zemalja. Obično je u bolnici bilo oko 100 studenata, a njegovo znanje su primenjivali i mnogi hirurzi Francuske armije. Bio je reformator i same hirurgije i načina njenog podučavanja. Uveo je brojna poboljšanja u svakodnevnu praksu i konstrukciju različitih hirurških instrumenata [3].

Slika 2. Bolnica Otel Dju
Slika preuzete sa: https://thisislyon.fr/things-to-do/historical-monuments/hotel-dieu/?__cf_chl_managed_tk__=pmd_1noCnMqcFKXSold6FezG6w0fvfg8y2_t.Zd7Bp9kydY-1631455383-0-gqNtZGzNAuWjcnBszQgR

Dezol je provodio većinu svog vremena u bolnici Otel Dju. Pravio je vizite, previjao bolesnike, izvodio operacije pred studentima u amfiteatru, kao i obdukcije. Redovno je držao predavanja, ispitivao studente i pratio njihov rad sa pacijentima. Njegov pedagoški program je bio spoj anatomije, operativne prakse i klinike. Smatrao je da je ovakva praksa osnovni način njihovog obrazovanja. Predavanja su izvođena na francuskom, a ne na latinskom, i sadržala su usmeni i praktični deo. Student Lui Mari Lavernji (Louis-Marie Lavergne, 1756-1831) iz Bretona je predavanja iz anatomije zapisao u 23 sveske u Parizu između 1780. i 1781. godine, koje je sačuvao njegov potomak, doktor Ru de La Vinj (Roüault de La Vigne) iz Renea (Rennes). Metod izlaganja u ovim rukopisima je čisto deskriptivni.
Osnovao je „Žurnal hirurgije” (Journal de chirurgerie) 1791. godine kao arhiv najinteresantnihih kliničkih slučajeva, koji su uređivali studenti. Dezol je retko samostalno objavljivao radove, već je to prepuštao svojim učenicima. Zajedno sa Šoparom je objavio „Lečenje hirurških bolesti” (Traitè des maladies chirurgicales) 1779. godine. Među studentima se posebno istakao Biša (slika 3), koga je Dezol primio u svoj dom i poverio mu deo svojih obaveza, posebno privatnu praksu [1]. Dve godine nakon učiteljeve smrti, 1797. godine, on je napustio hiruršku praksu i postao fiziolog. Dezolovo delo bi nestalo iz istorije medicine da Biša nije objedinio sve njegove lekcije u hirurškom žurnalu i objavio ih u vidu nekoliko knjiga. Njegove hirurške doktrine je objavio u „Dezolovim hirurškim radovima” (Oeuvres chirurgicales de Desault, 1798-99). Kasnije je napisao traktat o hirurškim operacijama u tri toma, kao i o prelomima i iščašenjima, koji je 1805. preveden na engleski i doživeo tri američka izdanja.

Slika 3. Dezol i njegov učenik Biša
https://www.alamy.com/stock-photo/desault.html

O Dezolovoj slavi u bolnici Otel Dju, Biša navodi: „Imao je veliku pozornicu i pokazao veliki talenat, imao plodna polja i sejao je otkrića, svake godine je imao entuzijazam 400 studenata da im prenese svoja znanja”. To je bila primena, kako Biša prenosi, formule Antoana Fransoe d Forkva (Antoine-François de Fourcroy, 1755-1809): „Malo čitati, puno toga videti, puno toga raditi, to će biti osnova novog obrazovanja.” [3].
Dezol je unapredio i obnovio hiruršku tehniku. Uklanjao je tumore i koristio gipseve i katetere za lečenje svojih pacijenata. U grudnoj hirurgiji, lečio je tumore lekovima i različitim hirurškim metodama. Uradio je kliničku studiju o rektalnom i analnom karcinomu, lečio je prelome vrata butne kosti, a unapredio je i tretman preloma gornjeg ekstremiteta. Dezolov zavoj se koristi sa fiksiranje lakta za bok pacijenta i koristi se kod preloma humerusa (slika 4). Takođe je lečio i ulkuse potkolenice gipsanom imobilizacijom sa postepenim pritiskom [1].

Slika 4. Dezolov zavoj
https://www.ingentaconnect.com/content/wk/bpo/2017/00000037/00000003/art00003?crawler=true&mimetype=application/pdf

Dezolova klinička posvećenost i opservacije su mu otvorile put ka novom polju u medicini, polju nefrologije [1]. Posmatrao je svoje nalaze kao patofiziolog, prepoznao je poliuriju (ili kako se to nazivalo, dijabetes) i delio je na onu koja je posledica poremećaja telesnih tečnosti i onu koja je posledica poremećaja u radu bubrega. Primetio je da je ova prva bezbolna, da joj prethodi žeđ, suva koža i znaci dehidracije, a da ukazuje na poremećaj metabolizma, bez postojanja problema u radu bubrega, dok je druga posledica zapaljenja ili destrukcije dela bubrega ili bubrega u celini. Definisao je supresiju ili retenciju urina kao bolest kod koje se u bubrezima ne produkuje urin, a uzroke je podelio na zapušenje krvnih sudova bubrega, začepljenje sekretornih tubula gnojem ili krvlju i obostranu upalu bubrega. Ova klasifikacija je prevashodno anatomska i zasniva se na njegovim nalazima sa autopsija. U „Žurnalu hirurgije” i „Lečenju hirurških bolesti”, opisao je na 45 strana kliničku sliku simptoma koji nisu uzrokovani nekom lezijom, odnosno nisu hirurške prirode, a ostatak je posvetio litijazama, retencijama i inkontinencijama. Njegovo interesovanje za patologiju urinarnih kanala datira još od 1776. godine kada je svojom tezom obradio modifikaciju jednog Hokinsovog instrumenta (Hawkins) za vezikalnu litotomiju [5]. Nešto kasnije se zainteresovao za gumene bužije koje su počele da zamenjuju srebrne sonde, za tretiranje poodmaklih slučajeva gonoreje. Dezol je proširio upotrebu ovog instrumenta za tretiranje opstrukcije donjeg urinarnog trakta. Šopar je 1791. objavio „Lečenje urinarnih bolesti” (Traitè des maladies urinaries), u kome je ponovo koristio beleške sa Dezolovih časova o poremećajima sekrecije i ekskrecije urina. Jedan vek kasnije, u Istoriji hirurgije, njima dvojici se obezbeđuje mesto kao pionirima urologije. Odmah posle njihove smrti medicinsko interesovanje za urinarna oboljenja opada, te je Dezolov rad odmah zaboravljen. Da je njegov rad preživeo, predstavljao bi osnovu moderne nefrologije.
Poslednje godine Dezolovog života su obeležili ružni događaji. Kao žrtva mržnje jednog sudije, odveden je pred sud 1792. godine. Prema podacima iz francuske enciklopedije [4], saslušavan je dva puta u 1792. godini, a 28. maja 1793. je uhapšen dok je držao predavanje i odveden u zatvor u Luksemburgu. Ovaj zatvor je predstavljao samo jedan korak do giljotine. Posle tri dana je oslobođen, zahvaljujući zajedničkom uticaju njegovih pacijenata i učenika. Trideset prvog maja 1795. godine, posetio je prestolonaslednika Luja XVII, sina kralja Luja XVI zbog teške bolesti. Ubrzo nakon toga, 1. juna, Dezol je umro od ataksične groznice [7]. Postojala je sumnja da se radilo o trovanju, jer Dezol nije hteo ništa da uradi protiv mladog Luja XVII, a ovakvu sumnju je dodatno produbila i vrlo brza Šoparova smrt koji je takođe učestvovao u lečenju prestolonaslednika. Ove tvrdnje su opovrgnute obdukcijom koju je sproveo Biša.

ZAKLJUČAK

Dezol je bio klinički lekar i prevashodno hirurg. U svakom trenutku rada, bio je i odličan pedagog. Međutim, nije pisao, a beleške sa njegovih predavanja su zapisali njegovi studenti. Sve knjige su se pojavile posle njegove smrti. Pti (Petit) piše: „ Dezol je gajio predrasude prema medicini, smatrao je da se bazira na pretpostavkama, da je hrana šarlatanima” a njega su zanimale samo precizne činjenice [3]. Njegovi medicinski podaci su bili tačni, mada nije pokušao da ostvari sistematizaciju patologije [6].
Kako Biša navodi, Dezol je bio ubeđen da je podučavanje medicine najbolji način usavršavanja iste. Smatrao je da treba biti jasan, početi od opserviranih i tačnih činjenica, razmisliti pre delovanja, pratiti evoluciju bolesti i porediti slične slučajeve. Držao se podalje od Univerziteta i Akademije, jer nije voleo hipoteze i rasprave. Živeo je i radio isključivo kao bolnički lekar.

LITERATURA:

1. Richet G, Bisaccia C, De Santo NG. P.J.Desault and the birth of nephrology (between 1785 and 1795). J Nephrol. 2003; 16(5): 754-9. PubMed PMID:14733425
2. Huard P. Evelyn Saison, Un pionnier de la chirurgie moderne: Desault. In: Revue d'historie des sciences. 1972;25(1): 95-6.
3. De Santo NG, Bisaccia C, De Santo LS, Cirillo M, Richet G. Pierre-Joseph Desault (1738-1795)- a forerunner of modern medical teaching. J Nephrol 2003; 16(5): 742-53. Pub Med PMID:14733424
4. Library Index [internet]. 9th Edition of Encyclopedia Britannica [cited 2015 Mart 01]. Available from: https://www.encyclopedia.com/science/encyclopedias-almanacs-transcripts-and-maps/pierre-joseph-desault?__cf_chl_captcha_tk__=pmd_5NcJrlQtLhcaKAICz7dN8yD6zAd592Re1LY4eCKWJ5k-1631775015-0-gqNtZGzNAxCjcnBszQil
5. Cooper S. A dictionary of practical surgery. 4th ed. London: Rooke Books; Litothomy 1822; 776,780,786,789,790.
6. Olivier C. [Pierre Joseph Desault(1738-1795)]. Chirurgie 1970; 96(1): 26-36. Pub Med PMID:4928460
7. Ripley G, Dana CA. The american cyclopaedia - popular dictionary of general knowledge. New York: D. Appleton And Company; 1873.