Treći simpozijum "Medicina u umetnosti"
Zaječar, 4. novembar 2016.

Medicina u umetnosti: DUBINA

9. Dušan Đurić: Mensula Jovis – Direrova „Melanholija I“
10. Emil Vlajić: Suicid – umetnička inspiracija
11. Bratimirka Jelenković: Gojaznost u umetničkim delima
12. Marija Mandić: Iscrtavanje podlaktnog gipsa kao deo Pop Art umetnosti
13. Maja Radanović Performans Marine Abramović "Umetnik je prisutan" u Muzeju savremene umetnosti u Njujorku
14. Maja Radanović Transkakcioni osvrt na izložbu Danijela Hirsta "Nova Religija"
15. Dejan Dimić: Uticaj astme na stvaralaštvo Marsela Prusta
16. Mirjana Stojković-Ivković Umetničko stvaralaštvo i njgeova terapijska svojstva u lečenju alkoholizma – primer Tuluz Lotrek

9.
Mensula Jovis – Direrova „Melanholija I“
Dušan Đurić
Fakultet medicinskih nauka, Univerzitet u Kragujevcu
Cilj: pokazati kakva veza postoji izmedju Saturna i melanholije na jednoj strani i geometrije i umetnosti na drugoj, na grafici „Melanholija I“, Albrecht Durer 1514.

„Kada u beskrajnom uvek jedno isto,
Ponavljajući se, večno teče,
Hiljade oblika živoga sveta
Snažno se u lanac vezuju;
Struji slast životna iz svih stvari,
Sa najmanje kao i sa najveće zvezde.
I sve to tiskanje, sva ta borba,
Večni je mir u Gospodu Bogu“.
Gete

Svaka umetnost je izražajni jezik. Budnome biću izgleda celina kao razapeta i razdvojena, kao nešto sopstveno i nešto tudje, kao mikrokozam u odnosu na makrokozam, kao polovi čulnoga života. Svaka religija je htenje budne duše da predje u sile okolnoga sveta, a sasvim isto to hoće i potpuno religiozna imitacija u svojim nagoveštajnim trenucima. Tek viša umetnost je isključivo umetnost za svedoke, a pre svega za najvišeg svedoka – Boga (Niče).
Majstor Ekart je govorio: „Bog se izliva u sva stvorenja, i zato sve stvoreno jeste Bog“. Zato je svaka imitacija jedno glumaštvo izraženo glasovima u pesmi, pripovedačkim tonom, stihom, predstavljanjem, igrom pokretom kičice ili dleta, pri čemu mi doživljavamo tudju dušu sa kojom se sjedinjujemo. Tek misleno razjedinjenja i duše lišena umetnost svetskih gradova prelazi u apstraktni ekspresionizam, furor melancholicus postaje furor divinus, kreativna ekstaza se desakralizuje, a iz toga dalje sledi da nema suštinske razlike izmedju ludila i genijalnosti. Sokrat medju božanskim bunilima, razlikuje ludilo koje dolazi od Apolona (proročko nadahnuće), ono koje dolazi od Dionisa (mističko nadahnuće), ono za koje su odgovorne muze (poetsko nadahnuće) i bunilo koje dolazi od Amora i Afrodite. Platon izjavljuje u Fedru da postoje dve vrste ludila - mania, jedna koja nastaje usled ljudskih bolesti, a druga usled promena, pod božanskim uticajem, naših ustaljenih običaja. Aristotel u Poetici kaže da pesnička umetnost pripada prirodno obdarenom biću ili ludaku; jer oni prvi se lako oblikuju; drugi izlaze iz sebe. Obdareno biće lako može podražavati, ludo biće projektuje se izvan sebe i tako može zauzeti položaje svih drugih, što je samo drugi način podražavanja, dakle i obdaren čovek i ludak potiču od iste prirodne datosti - melanholika (Žaki Pižo – Genij i melanholija).
Fanatizmi o kojima se može zaključivati na osnovu dovršenog umetničkog dela razlikuju se od onih koji su upravljali samim činom njegovog izvodjenja, naročito u slučaju crteža. Grafički gest prethodi pojavljivanju metafore, kretanje koje ostavlja trag, od suštinske važnosti je pokret, a crtež je samo naknadna posledica. Grafički gest ispisivanja organizuje nerazlučivo jedinstvo poteza i njegove podloge, ima magična svojstva pošto je artikulisan okolo iščeznuća objekta i mogućnosti njegovog ponovnog povratka. Uvek predstavlja pokušaj da se razradi fanatizam koji mobiliše predstave za prihvatanje i poricanje svršetka dvojnog jedinstva, ostvarujući pristup depresivnom fanatizmu koji se može nadmetati sa simptomima depresije – poistovećivanje sa inkorporiranim objektom i sa bolom koji mu se pripisuje. Grafički gest se stavlja u službu protiv depresivnih težnji, drži ih po strani i ne rešava, ne dozvoljava osvešćivanje povodom depresivnog fanatizma kroz koje bi se moglo pokrenuti žalovanje. „Ja“ savladjuje „ti“. I osećanje i razumevanje imaju sistem. I jedno i drugo prožeto je osnovnim osećanjima religiozne strane života: strahom i ljubavlju. Pravi simbol može ulivati strah ili oslobadjati od straha. Ono što je tačno oslobadja, a ono što je lažno muči i pritiskuje. (Serž Tiseron, Naum crteža: grafički gest i žalovanje).
Magijska i faustovska duša izdigle su u nebo svoje snove u kamenu kao nadsvodjavanja značajnih unutrašnjih prostora, čija struktura anticipira duh dveju matematika: algebre i analize. Nikola Kuzanski, kardinal i biskup briskenski uvodi infinitezimalno načelo, koje je izveo iz ideje Boga kao beskonačnog bića, što utire put Lajbnicu i Njutnu da razviju infinitezimalni račun kroz diferencijalni i integralni račun baveći se: funkcijama, derivacijama, integralima, limensima funkcije i graničnim vrednostima. Euklidska geometrija telesnih graničnih površina i analitička geometrija položaja prostornih tačaka u odnosu na osovine prostora nisu ništa drugo do faustovska reminiscencija. Broj je za Kuzanusa kao i za Pitagorece i Platonovce unutrašnji zakon sveta, što je princip objašnjenja sveta. Telesni svet nije ništa drugo do razviće, rastegnutost tačke: otuda jedinstvo beskrajnog prostora svetskog. U nama leži žudnja za apsolutnim, koja nalazi svoga izraza u ljubavi prema Bogu, koja je indetična sa mističkom unifikacijom sa Bogom. Bogočovek nam pokazuje mogućnost te unifikacije, on je jedinstvo beskrajnog sa krajnjim, te posrednik medju Bogom i čovekom. Svet je u svemu i svako u svakome – parvus mundus, kasnije nazvano mikrokoizam (Branislav Petronijević, Istorija novije filozofije).
U Magičnom kvadrantu (Jupiterova tablica - mensula Jovis), igra Jupitera i Saturna na „Melanholiji I“ – najpoznatijoj i najpodrobnije analiziranoj grafici na svetu, Albreht Direr nam postavlja zagonetku Melanholija ili Geometrija, jedan od četiri temperamenta ili jedna od sedam slobodnih umetnosti, a možda i njihova večna igra?
Na grafici Melanholija I, vidimo žensku osobu sa krilima – personifikaciju melanholije – koja sedi na oniskom kameno bloku, ispred zdanja, očigledno nedovršenog, sudeći po merdevinama prislonjenim na jednu od fasada, deluje inertno i obeshrabreno, u desnoj ruci drži poveći šestar, lice joj je mračno, a ukočen pogled uprt je neodredjeno u daljinu. Melanholija više nego ijedno drugo duševno stanje je ugradjena u kulturnu zaostavštinu zapadne civilizacije (Slavica Batos, Lica i obličja melanholije). Homer definiše melanholiju kao tugu i bojazan, koji traju dugo vremena i koji su, u suštini, povezani sa jednim naročitim telesnim sastojkom, po imenu crna žuč (melaina chole), smolasta supstanca, kad je ima previše ili kad joj je sastav poremećen, izaziva u ljudima tmurno raspoloženje, ali ih, na neki zagonetan način, čini inteligentnim.
Grafikom dominiraju pustoš, tama i hladnoća izbijaju iz svakog detalja. Svuda unaokolo razbacane su razne alatke i materijali, koji se obično koriste u arhitekturi i gradjevinskim radovima, pri čemu se upadljivo izdvajaju kamena kugla i veliki poliedar sa stranama od nepravilnih petougaonika – simbole matematičkih principa na kojima počiva veština graditeljstva. Pod bledom svetlošću meseca, krilatom stvorenju prave društvo jedan izmršaveo, skočanjen od zime pas i bucmasti neveseli andjelak. Amblemske životinje melanholije: hrt, leži sklupčan kraj nogu svoga gospodara; slepi miš, poleće u smiraj dana, u melanholični čas; sova, noćna životinja mudrosti ili demonstva sa kojom su bliski studiosi. Saturnovske životinje, one posvećene samoći, noći, zemlji, još su i krtica, buljina, baziliks (Žan Kler, Muzej melanholije).
U daljini, u prostoru oivičenom horizontom morske pučine i lukom mesečeve duge, zvezda repatica isijava oštrim poput inja zracima. Pre nego što su Adam i Eva zgrešili protiv božanske zapovesti, blistali su poput sunca, živim sjajem, i taj sjaj im je služio umesto odeće. Pošto je Adam zgrešio, počela je da pada noć i svi elementi bili su prekriveni dubokom tminom, sred koje je Adam doveden u izgnansvo na ovaj svet (Hildegarda iz Bingena, Melanholija i praroditeljski greh).
Na zidnoj fasadi smešteni su masivno metalno zvono i peščanik ispod kojih je isklesana u zidu tabela sa 16 kvadratnih polja u koja su upisani razni brojevi – Jupiterova tablica (mensula Jovis), treba da promeni zlo u dobro i da odagna brige i strahove. U pozadini Melanholije I, koja sama po sebi zrači zebnjom, vidi se slepi miš sa repom zmaja, koji ispušta zlokobni krik, na njegovim širom raširenim krilima, krupnim slovima piše: MELLENCOLIA I. Kompozicija, dakle, pod zajedničkim plaštom melanholije, ujedinjuje: psihičko stanje, nauku poput astronomije ili geometrije, umetnost arhitektonskog projektovanja i gradjevinarsku praksu (Slavica Batos, Direrova „Melanholija I“ u tumačenju Ervina Panofskog) .
Saturn, suva i ledena planeta, okrutni bog-otac koji je za kaznu svrgnut sa trona, kastriran i zakopan u utrobu zemlje povezan je sa najgorim od svih mogućih temperamenata – melanholijom. Melanholija je, putem analogije, bila povezana sa zemljom, koja je suva i hladna, sa predstaračkim dobom, sa jeseni, opasnim dobom u koje crna žuč ima najveću snagu (Žan Starobinski, Melanholija u bašti grčkog korena). Kako to da su melanholični svi oni izuzetni pojedinci, koji su izvanredni u filozofiji, politici, poeziji ili u veštinama umetnosti, a neki od njih do te mere kao da pate i od tegoba koje izaziva crna žuč. Znamo da su mnogi od drugih heroja patili od istih tegoba, od potonjih tu su Empedokle, Platon, Sokrat i još mnoštvo velikana, a i većina onih koji su se bavili pesništvom (Aristotel, O melanholiji).
Saturn, kao najviša planeta i najstariji od svih bogova (grčki pandan Saturna – Kron), superioran je na sve ostale planete i u odnosu na sve ostale bogove, simbolizuje duh sveta, dok je Jupiter samo njegova duša. Tražeći utočište kod Jupitera, melanholici, nadareni za geometriju predaju se božanskoj konteplaciji, koja je pod znakom Saturna, ali mogu izbeći njegov pogibeljni uticaj i uživati u njegovim blagodetima. Kosmičke sile, čije ritmičko nadolaženje i povlačenje oživljuje univerzum, čoveku omogućuje da ostvari najviša duhovna i intelektualna stremljenja. Melanholija kod ljudi od kulture potiče, u suštini, od tri vrste uzroka: nebeski, prirodni i ljudski. Konačno, prorok David, sveta truba Svemogućega, uverava nas da nikada nije sačekao veče, ali se uvek dizao ujutro sa suncem, kako bi na kitari slavio Boga u svojim Psalmima (Marsilio Fićino, Savet intelektualcima).

„Duh se užasava praznine...
A sačinjen je od nje.“
Pol Valeri

Detalji sa Magičnog kvadranta, Albrecht Dürer, Melencolia I, 1514.	Albrecht Dürer, Melencolia I, 1514.

Zaključak: Direrov melanholični andjeo u ruci drži otvoren šestar, on je taj koji vodi i objedinjuje intelektualni projekt koji se ocrtava u mnoštvu instrumenata što u dnu gravure neprikosloveno leže oko njega. Kugla, rende, kalup, testera, uglomer, čekić, klješta, lenjir, pribor za pisanje, pružaju nam mogućnost da daleko od direrovskog humanizma, a sasvim blizu kjerkegorovske zebnje (melanholija – majka svih greha) ove alate iskoristimo za gradnju zvezdanih prostora u koji se proširila kopernikanska slika sveta podvgnutog zahtevima za moći našeg „ja“ koje saznaje.

10.
Suicid – umetnička inspiracija
Emil Vlajić
Zdravstveni centar Zaječar, Zaječar

Oduzimanje nečijeg života na mračan način demonstrira posedovanje moći. Oduzimanje sopstvenog života pokazuje slobodu da se izabere izmedju života i smrti, rešava arteficijalnu dilemu, stvorenu samo ljudskim razmišljanjem. U bilo kom vidu, ideja oduzimanja ljudskog života je krajnje protivprirodna stvar, protivi se osnovnoj prirodi života, zakonu samoodržanja, ali pri razmatranju ovog problema mora se imati u vidu i drugi konteksti, kao što su ekonomski, politički, porodični, zakonski, religiozni. Možda je baš iz tih razloga, fenomen suicida okupirao pažnju ne samo pojedinaca i opšte javnosti, već i stručnjaka različitih profila. Psihijatri, antroplozi, filozofi i dalje lome koplja na naučnom nivou pokušavajući da objasne ovaj fenomen. Umetnici nisu izauzetak. Na svoj način su pristupali samoubistvu i prikazivali ga iz svog ugla. Samim izborom teme suicida za svoja dela, umetnici pokazuju koliko ih intrigira ovaj motiv.
U antičkim vremenima suicid se pojavljue u mitovima, a umetnici tog doba oslikavaju vaze, klešu frizove, (Ajaksovo samoubistvo) ali i umetnici kasnijih perioda slikaju po istim mitovima (Samoubistvo kraljice Dido). Sokratova smrt (ispijanje otrova), takodje spada u motiv koji je vekovima kasnije eksploatisan od strane umetnika. Smrt Kleopatre fascinira umetnike, a motiv gde se lepotica i zmija otrovnica nalaze u istom kontekstu bezbroj puta je obradjivan od strane umetnika. Lukrecija i njeno samoubistvo je još jedna priča iz vremena starog Rima koja inspiriše umetnike. Kontrast oštrog bodeža uz ženu nemerljive lepote na specifičan način postavlja pitanje besmisla suicida.
Šekspirovi junaci Romeo i Julija, Ofelija, počinili su samoubistvo na dramatičan način i bili inspiracija umetnicima tokom narednih vekova.
Dok su u vreme renesanse birane teme iz starina, početkom modernog doba umetnici se okreću savremenim temama i ne retko se na njihovim platnima nalaze aktuelna realna samoubistva, često upravo ona koja su uznemirila javnost ali i ona iz neposrednog umetnikovog okruženja.
Umetnici su suicid pokušavali da dokuče na svoj način i kroz svoja dela pokušavali da doprinesu boljem razumevanju tog neshvatljivog fenomena.

11.
Gojaznost u umetničkim delima
Bratimirka Jelenković
Zdravstveni Centar Zaječar, Zaječar

Gojaznost u umetničkim delima. Nije iznenađujuće da su umetnici izabrali ljudsko telo kao primarni fokus njihove pažnje od praistorije. Predstavljanje tela dramatično varira u različitim kulturama i filozofijama. Najstarija poznata ljudska figura je Venera . Ideja da je određen stepen gojaznosti bio atraktivan i ukazao na dobro zdravlje, plodnost, i visok socioekonomski status ostala je dominantna tokom mnogo vekova. Posebno mesto u radu posvećeno je FERNANDU BOTERU. Njegove slike i skulpture su ujedinjeni u srazmerno preterano, ili "Gojazne" ličnosti.
Straogrčka medicnina prepoznaje gojaznost kao zdravstveni poremećaj. Hipokrat je napisao da: "Gojaznost nije samo po sebi bolest, ali je preteča drugih". Indijski hirurg Sushruta (6 vek pne) u povezuje gojaznost sa dijabetesom i bolestima srca. On je preporučio fizički rad. Većina čovečanstva tokom ljudske istorije borila se sa hranom protiv oskudice. Gojaznost je tako istorijski je posmatrana kao znak bogatstva i prosperiteta. Bilo je uobičajeno među visokim zvaničnicima u Evropi u srednjem veku i renesansi kao u drevnim Istoku azijskim civilizacijama da gojaznost predstavlaj znak moći i bogatstva.
Sa početkom industrijske revolucije shvatilo se da je vojska i ekonomska moć naroda zavisi kako od stepena uhranjenosti i snage njihovih vojnika i radnika. Povećanje prosečnog indeks telesne mase od onoga što je sada smatra neuhranjeno na ono što je sada normalan opseg je odigrala značajnu ulogu u razvoju industrijskih društava. Visina i težina na taj način će se povećati kroz 19. vek u razvijenom svetu. Tokom 20. veka, kao je populacija dostigla svoj genetski potencijal za visinu, težina počela da se povećava mnogo više od visine, što dovodi do gojaznosti. U 1950. povećanje bogatstva u razvijenom svetu smanjena smrtnost dece, ali je povećanje telesne težine povećavlo bolest srca i bubrega .
Mnoge kulture kroz istoriju su videli gojaznost kao rezultat slabog karaktera. Karakter gojaznih u grčkoj komediji bio je nezasit.Tokom hrišćanskih vremena hrana je posmatrati kao kapija prema gresima lenjosti i požude. U modernoj zapadnoj kulturi, prekomerna težina se često smatra neprivlačnom, a gojaznost se obično povezuje sa raznim negativnim stereotipima. Ljudi svih uzrasta mogu da se suoče društvenu stigmatizaciju, a može biti meta nasilnika ili izbegavanja svojih vršnjaka.
Percepcija javnosti u zapadnom društvu u vezi zdrave telesne težine razlikuju od onih u vezi težinu koja se smatra idealnim - i oba su se promenile od početka 20. veka. Težina da se posmatra kao ideal je postao manje od 1920-ih godina. Ovo je ilustrovano činjenicom da je prosečna visina Miss America pobednika Pageant povećan za 2% od 1922. do 1999. godine, dok je njihova prosječna težina smanjena za 12%. S druge strane, pogled ljudi u vezi telesne težine promenili su se u suprotnom smeru. U Britaniji je težina na koji se ljudi smatra da je višak kilograma bio je značajno veći u 2007. godini u odnosu na 1999. Ove promene Veruje se da su zbog povećanja stope gojaznosti koje dovode do povećanja prihvatanje dodatne telesne masti kao normalno.
Gojaznost se i dalje vidi kao znak bogatstva i blagostanja u mnogim delovima Afrike.
Gojaznost i umetnost
Prvi vajarska predstave ljudskog tela pre 20,000-35,000 godina prikazuju gojazne žene. Neki pripisuju Venera figurice na tendencije da se naglasi plodnost, dok drugi smatraju da predstavljaju "GOJAZNOST" u ljudima tog vremena. Gojaznost je, međutim, nedostaje i u grčkoj i rimskoj umetnosti, verovatno u skladu sa svojim idealima o umerenosti. To se nastavilo kroz veći deo hrišćanske evropske istorije.
Tokom renesanse neki od pripadnika viših klasa počeo je da forsira svoju veliku veličinu, kao što se može videti u portretima Henrija VIII Engleske i Alessandro del Borro. Rubens (1577-1640) je redovno prikazano punije žene u svojim slikama, od kojih potiče termin Rubeneskinje. Ove žene, međutim, i dalje su zadržale oblik "Peščanika". Tokom 19. veka, stavovi o gojaznosti su se promenili u zapadnom svetu. Posle vekova gojaznosti sinonim za bogatstvo i socijalni status, vitkost je počela da se vidi kao poželjnan standard.

12.
Iscrtavanje podlakatnog gipsa kao deo pop art umetnosti
Marija Mandić, Dom zdravlja Subotica, Subotica
Karlo Curnović, Opšta bolnica „dr Radivoje Simonović“, Sombor

UVOD: „Umesto da vam se ortaci potpisuju po gipsu kao da ste neki klinci, nabacite tetovažu za gips. Sve što vi treba da uradite jeste da se dobro izlomite kako biste bili sigurni da će vam staviti gips i onda na njega nalepite neki od zabavnih crteža. Otporni su na vodu i izgledaju baš gotivno.” Citat je iz aktuelne reklame iz kog možemo videti koliko postaje važno šta se crta na gips i koju poruku nose natpisi na gipsu jer iscrtvanje gipseva mlađih naraštaja postaje deo umetnosti, pop art kulture i posebno dizajniranog brenda.
CILJ RADA: Prikazati iscrtane dečije gipseve i gipseve tinejdžera kao umetničkog izražaja samog povređenog ili osoba iz njegove okoline te poruka koje oni nose sa sobom.
METOD I MATERIJAL: Slike iscrtanih dečijih gipseva uzete su u Ambulanti za ortopediju Opšte bolnice u Somboru prilikom redovne kontrole, uz saglasnost roditelja deteta. Deo slika je dobijen i pretraživanjem interneta iz ponuda profesionalnih studija za iscrtavanje ortopedskih gipseva.
DISKUSIJA: Pop art se oslanja na oslobađanje materijala van okvira konteksta, njegovo izolovanje ili dovođenje u vezu sa drugim elementima radi kontemplacije što se iscrtavanjem ortopedskih gipseva svakako i čini. Ako ocrtavanje gipsa gledamo kroz prizmu privremene tetovaže, isto jednog oblika pop umetnosti, moramo imati na umu da su kroz istoriju na osnovu značenja postojale plemićke tetovaže, identifikacione tetovaže, tetovaže kao oznake postignuća, terapijsko tetoviranje, obredno tetoviranje, dekorativno i kazneno tetoviranje. Sadržaj tetovaže se delio, a i sad se deli na etničke, simbolične, religiozne, ljubavne tetovaže, tetovaže osvete i tetovaže za ulepšavanje. Sve navedeno upravo se odnosi i na iscrtavanje podlakatnih, podkolenih i bilo kojih drugih ortopedskih gipseva jer i oni to nekada postaju, odlukom njegovog nosioca ili spletom mnogih okolnosti i udelom njegove najbliže okoline. Posmatranje iz ugla umetnosti u ovom slučaju medicinsko pomagalo odnosno gips služi kao platno, osnova i podloga za umetnički izražaj što nije često u vezi medicinskih pomagala. Takođe dopušta se obolelom i njegovoj okolini da iskaže svoj stav, napiše neku poruku, bila ona usmerena samom vlasniku gipsa ili široj javnosti.
ZAKLJUČAK: Integrisanje umetnosti u sociološki kontekst predstavlja samu suštinu umetnosti pop-arta. Preneseno na iscrtavanje ortopedskih gipseva vidimo da su kod manje dece to obično potpisi roditelja i najbliže rodbine i prijatelja, poneko srce i cvetić, dok se kod starije dece, posebno kod tinejdžera teži pravom umetničkom izražaju gde će oboleli poslati poruku svojoj okolini na ovom, „nužnom zlu“ kao što je gips i pretvoriti ga u nešto lepo.
ključne reči: podlakatni gips, medicina, pop-art, tatoo, tetovaža

13.
Performans Marine Abramović „Umetnik je prisutan“ U Muzeju savremene umetnosti (MOMA) u Njujorku
Maja Radanović
Dom zdravlja, Novi Sad

Performansi su se pojavili šezdesetih godina Dvadesetog veka kao alternativa slikarstvu. U performansima pokazivanje svog mišljenja nekad može biti nasilno i provokativno. Performans Rhythm 0, porede sa Stenfordovim zatvorskim eksperimentom o ljudskoj prirodi, koji ukazuje kako grupa ljudi brzo postane nasilna ako im se to dozvoli. Sećajući se na ovaj performans umetnica kaže „Publika može da ubije.“
Marina Abramović je izvela najduži performans u svojoj karijeri u Muzeju savremene umetnosti (MoMa) u Njujorku 2010. godine, u sklopu retrospektivne izložbe svojih performansa pod nazivom „Umetnik je prisutan“.
Marina je rekla „Posle 35 godina rada mislim da tek sada ovakva jednostavnost može da uspe. Sada joj se može verovati. Zamisao je da budete tu za svakoga ko dođe u muzej. I ovo zvuči gotovo religijski da pružim bezuslovno ljubav svakome ko sedi samnom i gleda me u oči. Ljudi dolaze ovamo kao pojedinci jedan po jedan i to iskustvo da sam ja tako ranjiva i otvorena postalo je veoma prisno između mene i posmatrača. Ovde u Americi naročito u Njujorku, niko nema vremena, a ljudi su ipak dolazili da sede samnom i zaborave ga. Sve oko nas bi nestalo, svi oni ljudi koji gledaju i čekaju, vi ste usredsređeni na oči, a onda naviru emocije.“
Rozali Goldberg, teoretičarka performansa iz Njujorka je o Marininom performansu „Umetnik je prisutan“ rekla „pozivajući publiku da joj se priključi iz dana u dan, stvara se direktan kontakt sa umetnikom, što predstavlja veliku promenu budući da trajno menja ideje ljudi o tome šta mogu da očekuju u muzejima.“
Neki ljudi su videli priliku da se izraze za vreme performansa, kao pozornica, kao prozor u svet, kao razotkrivanje njih samjih pred očima umetnice. Neki su bili ljuti, neki radoznali da vide šta će se desiti, neki su tu bili da osete bol. Marina je rekla „Ubrzo postajem ogledalo njihove duše.“
Mnoge poznate ličnosti su bile deo njenog performansa tokom tri meseca Lou Reed, Sharon Stone, Isabela Roselini, Bjork.“
Zaključak: Marina Abramović je performansom najdužim u svojoj karijeri „Umetnik je prisutan“ pomerila svoje lične granice, ali i granice kod drugih ljudi i njihovo poimanje performansa kao umetnosti. Uspela je da bude provokativna jednostavnošću, samo svojim prisustvom da privuče 850 000 posetilaca u MoMu u Njujorku što do sad ni jedan živi umetnik nije postigao. Uspela je da isprovocira mnoge ljude da u okviru performansa izvedu i neki svoj lični bunt i mali performans, kao i da isprovocira medije u SAD-u.Njen performans je postao najznačajnije umetničko dešavanje 2010. godine. Pomerila je ljudsko poimanje odlaska u muzej i očekivanja koja imaju, priredila im je novi doživljaj tog prostora, koji ona oživljava i posetioce uvlači kao aktere u performans. Uspela je da sebe i posetioce stavi u ovde i sada i da uspori vreme, da posetioci ne budu u stalnoj trci s vremenom. Postala je ogledalo njihovih emocija i omogućila im zavirivanje u svoju psihu, kao neki nemi medij je sedela ispred njih a oni su otvarali svoju dušu na neverbalan način.

14.
Transakcioni osvrt na izložbu Damiena Hirsta „Nova religija“
Maja Radanović
Dom zdravlja, Novi Sad

U Srbiji je po prvi put predstavljen kontroverzni Britanski umetnik Damien Hirst, izložbom u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine u Novom Sadu, od 02.09. do 14.10.2016. godine. Izložba je privukla veliku medijsku pažnju, i pažnju posetilaca koji su se i u više navrata vraćali da vide ovo delo. Ovo je bila jedinstvena prilika da nam se približi savremeni autor, koji predstavlja i jednog od najplaćenijih umetnika današnjice. Kontroverzno je bilo otvaranje same izložbe, koje je takođe privuklo pažnju medija jer su umetnici Novog Sada protestovali zbog organizacije ovako skupe izložbe.
„Ne shvatam zašto neki, ne preispitujući ni medicinu ni umetnost u medicinu potpuno veruju, a u umetnost ne“ (Demian Hirst, 1991).
Religijske zajednice imaju organizaciju osnovanu na veoma ritualizovanim obrascima ponašanja.Isto se može reći danas za nauku, za medicinu i farmaciju jer u svim oblastima postoje rituali i to u pisanoj formi, koji se doduše nazivaju procedurama lečenja, kodeksima ponašanja, etičkim načelima.
Živimo u doba fizičke torture tela, kad nam se kroz razne medijske sadržaje i reklame nudi večita mladost i zdravlje, odgađanje procesa starenja i fizičkog propadanja tela. Kroz medije i reklamne kampanje preplavljeni smo informacijama o raznim kozmetičkim preparatima, medicinskim procedurama uključujući i plastičnu i rekonstruktivnu hirurgiju, kao i o fitnes programima i suplementima. Čovek u trci s vremenom postaje žrtva tog istog vremena.
Cilj rada: Cilj ovog rada je da se da se analizira izložba Damiena Hirsta „Nova religija,“ kroz koncepte psihoterapijske discipline Transakcione analize. Analizirani su motivi izložbe religija i s druge strane medicina i farmaceutska industrija kroz teorijske okvire Transakcione analize.
Metodologija rada: U izradi ovog rada korišćena je literatura iz oblasti Transakcione analize, kao i Katalog same izložbe Nova religija, koji sadrži opsežan intervju s autorom dela Damienom Hirstom. Dati su neki pojmovi Transakcione analize u vezi sa samom izložbom.
Zaključak: Izložba Damiena Hirsta je jedan za mene novi pogled na medicinu i farmaciju, kojima se svakodnevno bavim. Dao mi je novi pogled na savremene tokove u nauci i nametanje naučnih dostignuća u smislu slepog verovanja u iste. Izložba nikog ne ostavlja ravnodušnim, pa ni medije koji su to propratili. Ni umetnici nisu ostali ravnodušni bilo da su protestovali zbog same izložbe, bilo da su u vidu kustosa uzeli učešće u realizaciji iste poput umetnika Uroša Đurića.

15.
Uticaj astme na stvaralaštvo Marsela Prusta
Dejan Dimić (1), Damnjanović Ivana (2), Dimić Nemanja (3) Simeunović Ivana (4), Timotijević Ljiljana, Menković Jelena (1)
(1) Gradski Zavod za plućne bolesti i tuberkulozu, Beograd
(2) Tehnološko-Metalurški Fakultet, Beograd
(3) Institut za ortopedsko-hirurške bolesti Banjica, Beograd
(4) Zavod za zdravstvenu zaštitu radnika ‘’Železnice Srbije’’ Beograd

Marsel Prust (1871 - 1922) francuski intelektualac, romanopisac i kritičar, jedan od predstavnika impresionizma, najpoznatiji po delu ‘’U traganju za izgubljenim vremenom’’ u sedam tomova,(‘’Put ka Svonu’’’,’’ U senci procvetalih devojaka’’, ‘’Kod Germantovih’’, ‘’ Sodoma i Gomora’’, ‘’Zatvorenica’’, ‘’Iščezla Albertina’’ i ‘’Pronađeno vreme’’), rođen u bogatoj lekarskoj porodici, u detinjstvu se razboleo od astme što je obeležilo čitav njegov život.
Posle završenog liceja, nežni i osetljivi Prust je studirao filozofiju i prava na Sorboni. Diplomu pravnika stekao je 1893, a završni ispit iz filozofije položio je 1895. Uprkos lošem zdravlju odslužio je jednu godinu u francuskoj vojsci u Orleanu, što mu je poslužilo kao iskustvo za treći deo romana. Kao obrazovan i prefinjen mladić kretao se u modernim građanskim, umetničkim i aristokratskim krugovima, pisao je i prevodio posebno dela engleskog estetičara Džona Raskina, koji je presudno uticao na njegovo kasnije stvaralaštvo.
Prvi napad astme Marsel je imao kad mu je bilo devet godina i od tada mu je svakim danom bivalo sve teže. Kako bi se zaštitio od polena i prašine, uvek je držao zatvorene prozore i navučene teške zavese. A kad je počeo da piše, zamenio je dan za noć. Poslednje tri godine života proveo je u svojoj spavaćoj sobi, spavajući danju i radeći na romanu noću.
Svoje glavno životno delo pisao je desetak godina, u iscrpljujućoj borbi za vazduhom i u trci sa bolešću i smrću. Tegobe u vidu otežanog disanja i kašlja koje su bile izraženije noću, dale su mu podstrek da u besanim noćima uprkos smetnjama u disanju stvori delo koje je ostavilo dubok trag u evropskoj književnosti XX veka.
Marsel Prust je pokušavao svoju astmu da izleči cigarama i marihuanom, kao i velikim količinama kafe i pilula za spavanje. Ovo su inače bili pokušaji narodne medicine da se izbori na kraju sa simptomima kao što su kašljanje i nedostatak vazduha. Govorio je tiho, mekim glasom i obožavao cvet dan i noć - jedini koji je mogao da podnese zbog alergije. Život Marsela Prusta, tokom poslednjih trideset godina, ličio je na dugu zimu. Zimu od koje se valjalo štititi teškim kaputima, šalovima. Pa čak i u okovratnike stavljati vatu kako promaja ne bi prodrla do vrata.
Postoji velika verovatnoća da je bronhijalna astma, bila jedan od glavnih uzroka da Prust u gotovo potpunoj usamljenosti i odustajanju od svih ostalih poslova u poslednjih deset godina života, uglavnom noću napiše jedno od najvrednijih dela svetske književnosti.
Poslednje rečenice velikog romana („Pronađeno vreme”) glase:
„Ako me snaga posluži da napišem svoje delo, bar neću propustiti da u njemu nadasve opišem ljude (makar zbog toga izgledali kao nakaze) kako zauzimaju tako znatno mesto pored onog, tako skučenog koje im je dodeljeno u prostoru, mesto koje je, naprotiv, beskrajno produženo - jer istovremeno dodiruju, kao gorostasi zarobljeni u dubinu godina, toliko udaljena razdoblja između kojih se smestilo toliko dana - u Vremenu.”

16.
Umetničko stvaralastvo i njegova terapeutska svojstva u lečenju alkoholizma (Primer - Tuluz Lotrek)
Mirjana Stojković-Ivković,
ZZZZ radnika “Zeleznice Srbije “

UVOD: Terapijski potencijal likovnog izrzvanja zasniva se na regresiji i ponovnom prozivljavanju fuzije i separacije , razvoj imaginacije i postizanje celovitosti. Teorijska osnova art terapije je psihodinamska . Cilj art terapije je Jung video u oslobadjanju kreativnih snaga koji postaju katalizator promene. Likovno izrazavanje moze pre dovesti do razresenje konflikta nego verbalno izrazavanje.
Odabir art terapije u lecenju zavisnika je u tome da se stvaralacki likovni proces primenjuje kao sredstvo izrazavanja , komunikacije i terapije. Osoba kroz crtez pokazuje osecanja ,misli, imaginacije koje uglavnom ne moze izraziti u razgovoru..Crtez iznenadi i osobu koja ga je nacrtala ,jer na povrsinu iznosi teme kojih dotad nije bila svesna. Kroz crtez osoba prenosi unutrasnji svet u spoljasnjost.Potisnuti sadrzaji upravljaju zivotom ljudi.tek kad ih osoba osvesti, ima mogucnost da se menja.
Pocetak interesovanja za likovno stvaranje dusevno obolelih vezuje se za psihijatra Marsela Rezaa koji je 1907. publikovao “ Raspravu o psihopatologiji u crtezima i slikama umno poremecenih“. Art terapija se formirala sredinom XX veka.
Art terapija moze biti individualna i grupna.
CILJ : Da se pokaze da umetnicko stvaralastvo ima terapeutska svojstva u lecenju alkoholizma , obradjujuci primer iz proslosti , biografiju jednog od najvecih francuskih slikara Anri de Tuluz –lotrek (1864-1901).
DISKUSIJA : Slikar Tuluz –Lotrek je slikao zivot vecernjih i nocnih zabavnih
lokala , pozorista , cirkusa , javnih koncerata , balova , kabarea i niz portreta poznatih glumaca, operskih pevaca i pevacica, balerina, cirkuskih vestaka, umetnika, knjizevnika … Bio je duboko nesrecan zbog svog fizickog hendikepa i ruznog izgleda i predavao se zaboravu u alkoholu. Njegov organizam godinama iscrpljivan alkoholom,nocnim sadaljkama i sifilisom, najzad je popustio. Javljaju se gubitak svesti, delirantna stnja , umetnik dozivljava scene ludila,ponasa se neuracunljivo i majka ga smesta , po nagovoru lekara, u azil za dusevne bolesnike. Ovde prinudno apstinira i postepeno se oporavlja. Na srecu , vraca mu se stvaralacka sposobnost, pa te bolnicke dane ispunjava slikanjem.
U tom periodu uradio je svoj cuveni album slika “Cirkus”. Slike su toliko dobre da ga konzilijum lekara otpust iz bolnice kao izlecenog.
ZAKLJUČAK: Upotreba alkohola postaje zla kob I umetniku I njegovom delu. Ukoliko umetnik apstinira I nastavi da se bavi slikanjem tada slikanje predstavlja art terapiju. Istorija umetnosti potvrdjuje paralelu izmedju umetnosti I art terapije. To najbolje vidimo na primeru lecenja Tuluz-Lotreka.