| |
Preuzmite
rad u pdf formatu |
|
Nekako sam oduvek voleo nepoznato, bio sam radoznao, drugim
rečima, bio sam sklon da postanem istraživač.
Godine 1969. osnovao sam u Zaječaru nuklearnu medicinu. Tada sam
imao 27 godina, a nuklearnu medicinu su imali samo fakultetski
centri: Beograd, Zagreb, Skoplje, Sarajevo, Novi Sad, Ljubljana. Još
su je imali i veliki gradovi u Hrvatskoj, Osjek i Split.
Posle uspešnog formiranja nuklearne medicine, imao sam još nekoliko
ideja. Zašto da Medicinski centar ne pokrene sopstveni stručni
časopis i zašto da ne oformi sopstveni skup lekara. Tako su nastali
Timočki medicinski glasnik i Timočki medicinski dani.
U to vreme u zaječarskom Medicinskom centru se okupila mala grupa
entuzijasta: dr Miroslav Oprić, Saša Bunuševac, moja malenkost i još
par njih. Oprić je prvi otkrio da mogu da se upišu postdiplomske
studije (magistratura) vanredno, odnosno o svom trošku. Do tada je
samo dva lekara bilo upućeno na kardiologiju – jedan na
supspecijalizaciju, a drugi na magistraturu. Nas dvojica smo upisali
magistarske studije i na kraju odbranili magistarsku tezu.
Ideja o pokretanju časopisa potekla je od mene i Oprića. Kako niko
od nas nije imao izdavačko iskustvo, setio sam se da je Radoš Žikić
radio u „Medicinskom podmlatku,” časopisu koji su izdavali studenti
Medicinskog fakulteta u Beogradu. Naravno, moj školski drug iz
gimnazije, Saša Bunuševac, čovek sa puno talenata, pridružio nam se
u toj avanturi. Za lektore i prevodioce stranih jezika uzeli smo
kolege, roditelje i prijatelje: dr Nenada Ilića, za engleski, dr
Pavla Fljasiga i Citu Paunković, za nemački, dr Gruju Milutinovića,
za francuski jezik.
Nije izostala bezrezervna podrška lekara, od kojih bih spomenuo
neke: dr Srećka Nikolića, dr Radoslava Paunovića, dr Jovanku
Filimonović, dr Savu Filipovića i rukovodioca, prvenstveno, dr
Dragišu Filimonovića. Kako sam u to vreme ja bio predsednik
Regionalne podružnice SLD, zvanično je taj organ bio pokretač i
osnivač ovog časopisa.
Broj 1 Timočkog glasnika izašao je oko polovine 1976. godine. Svoje
priloge poslali su: Dragiša Filimonović, Jovanka Filimonović,
Ljubica Mišić, Srećko Nikolić i Bogdanka Paunković, Aleksandar
Popović i Nebojša Paunković, Ljubomir Stefanović i Zlatko Selir (iz
Sremske Kamenice), Stanislava Škunca-Milovanović, Milorad
Veličković, Branislav Živanović i Vojislav Janković. Broj je bio
posvećen najznačajnijem lekaru Timočke Krajine, prof. dr Kosti
Todoroviću. Štampan je u štampariji u Zaječaru. Glavni urednik bio
je Radoš Žikić, odgovorni urednik Nebojša Paunković, tehnički
urednik Aleksandar Portnoj.
U prvo vreme, svi koji su imali neku funkciju u časopisu, imali su
vrlo malo iskustva. Na pr., znali smo da jedan volumen odgovara
godištu i definisali smo da će se sastojati od 4 broja. Međutim,
kada se završila jedna godina (jedan volumen), nastavili smo brojeve
da nižemo dalje. Tek posle 3 godine smo shvatili da smo već
odštampali broj 9-10 (dvobroj), a da nismo počinjali ponovo od broja
1 kada se završila jedna godina, odnosno volumen.
Mada smo imali tehničkog urednika, svi smo se uključivali u tehniku
uređivanja. Najviše nas je impresioniralo da pravimo „ogledalo,” tj.
da prvi otisak seckamo makazama, da ga lepimo u stupce, da ubacujemo
tabele i slike, itd., i da formiramo kako će izgledati svaki
pojedinačni rad. Saša Bunuševac, koji je kroz nekoliko brojeva
zamenio Portnoja na mestu tehničkog urednika, osmislio i „vinjete,”
koje smo lepili na kraju svakog članka, tj. popunjavali smo prazna
mesta. Vinjete su odgovarale simbolima organa o kojima se pisalo, na
pr., shematizovano srce, za rad iz kardiologije, bubrezi, za rad iz
nefrologije, model atoma, za radove iz nuklearne medicine, itd. Od
ove prakse smo odustali tek kada smo videli da „vinjeta” nema u
drugim časopisima.
U štampanje smo se, takođe svi uključivali. Radoš je lično poznavao
Blažu (direktora štamparije), Jovicu (glavnog slovoslagača) i svi
smo svaki čas šetkali po pogonima štamparije. Štamparija je tad bila
u skopu Fabrike kristala, na istoj lokaciji. Mada su čuvari bili
vrlo strogi kod ulaza u fabrički krug, mi smo već posle nekog
vremena ulazili kao u svoju kuću, svi su nas poznavali i samo bi
mahnuli rukom.
Posle par godina, štamparija nije više radila i morali smo da
tražimo novu, najpovoljniju. Nakon ozbiljnog razmatranja, izabrali
smo štampariju u Novom Sadu, u kojoj su se štampale novosadske
„Novosti”. Prvi put smo sarađivali sa jednom profesionalnom
institucijom. Postupak je bio sledeći: odneli bismo radove kucane
pisaćom mašinom, oni bi ih složili u slog (od olovnih slova) i
napravili prvi otisak. Saša i ja bismo od otisaka pravili prvi
primerak (seckali ih makazama, lepili gumarabikom na tabacima
otpadne hartije, ubacivali slike za koje su posebno štampari uradili
klišee). Tako složene brojeve predavali smo štamparima. Oni su ih
štampali. Posle toga su uvezivali brojeve i na kraju ih koričili.
Upakovane u pakete od po 50 komada, dovozili bismo 500 brojeva.
Ukoliko bi bilo kasno noću, prespavali bismo najčešće na
Petrovaradinskoj tvrđavi, u ranu zoru krenuli ka Zaječaru i oko 8-9h
ponosno ih doneli u Medicinski centar.
Troškove štampanja isplaćivao je Medicinski centar, ali troškovi
urednika, pa čak ni prevoza do Novog Sada i nazad, nisu ulazili u
taj obračun. Saša je vozio svojim autom, ja sam plaćao benzin i
troškove boravka u Novom Sadu. Posle nekoliko godina našli smo bliže
štamparije, u Knjaževcu i u Boru.
Od početka smo se trudili da svi radovi imaju recenziju. To nije
bilo teško, imali smo puno drugova i prijatelja iz svih grana
medicine, koji su zauzimali visoka zvanja na medicinskim fakultetima
u Beogradu, Nišu i Novom Sadu. Svi predloženi recenzenti su
prihvatili taj posao i, naravno, potpisivali su gotovo svi da se
odriču recenzentskog honorara. Za uzvrat smo mi prihvatali njihove
radove za štampu. Dovoljno je da se danas pregledaju sadržaji od
početka „Glasnika,” tu ima puno profesora, pa čak i članova
Medicinske akademija a i akademika SANU.
Primetili smo da pored rubrika „Originalni radovi,” „Istorija
medicine,” „Prikazi časopisa,” relativno malo ima kazustike, tj.
prikaza bolesnika. Ovo je poslužilo kao osnova da se usmere naši
odavno uvedeni „sastanci petkom“ na kazuistiku i da se kasnije
pokrenu Timočki medicinski dani.
|
|
|
|
