|
|
|
|
A1
БОЛЕСТ ВИЂЕНА ОЧИМА УМЕТНИКА
Корнелиа Ђаковић-Швајцер
Професор фармакологије, токсикологије и клиничке фармакологије у пензији
Болест је посебно стање организма које се може дефинисати на разне
начине. Према једној дефиницији, болест је свако одступање од стања
здравља које има своје карактеристичне симптоме и захвата или цео
организам или је ограничена на поједине органе. Изразом „болест“ описује
се поремећај нормалних збивања у организму, тј. неправилно одвијање
животних функција, као реакција на спољашње или унутрашње надражаје,
механичке, физикално-хемијске, биолошке или психолошке природе. Тешко је
одредити границу „нормалности“ биолошких процеса, па стога не постоји ни
апсолутна граница између здравља и болести.
Уметници су током векова приказивали призоре из свакодневног живота,
међу којима можемо наћи многе призоре медицинских и хируршких
активности. Већ је палеолитски човек, на сликама нађеним у француским
пећинама, сликао своје сународњаке рањене у сукобу са животињама или
непријатељским суседним племенима.
Као хроничари свог времена, сликари су забележили епидемије куге,
колере, лепре, као и пегавог тифуса у Другом светском рату. Слике
грозота разних ратова показују и развој ратне хирургије, посебно у
деветнаестом и почетком двадесетог века.
Са слика се може видети да је карцином, који се дефинише као епидемијска
болест двадесетог и двадестпрвог века, био познат и распрострањен много
раније. Велики број дела приказује људе са конгениталним оштећењима
(патуљаст раст, Down-ov синдром) или последицама масовних хроничних
тровања (ерготизам). Недовољна хигијена зуба била је узрок великих патњи
људи, па је и стоматолошка делатност била предмет интересовања уметника.
Ширење туберкулозе, којој је посебно погодовала индустријска револуција,
видљиво је и на платнима сликара тога доба.
Поред медицинских проблема, који су на већини слика јасно видљиви и лако
су препознатљиви од стране медицинских радника, проучавање ситних детаља
откривају болести од којих су боловали сликарски модели. Ова истраживања
не задоволјавају само знатижељу историчара уметности или историчара
медицине, већ могу деловати и едукативно у савременој настави
медицинских наука.
A2
MEDICINA KAO TEMA UMETNIČKOG DELA
Ljubomir Panajotović (1), Marko Panajotović (2), Rade Panajotović (2)
(1) SPECIJALNA BOLNICA „ADONIS“ BEOGRAD, (2) MEDICINSKI FAKULTET,
BEOGRAD
Tokom istorije, generacije umetnika bavile su se uglavnom likovnim
predstavama različitih aspekata medicine, dokumentovanjem tretmana i
stvaranjem dela koja su izraz osećanja i ideja o medicini, zdravlju i
bolesti. Od drevnih zidnih slika i nadgrobnih rezbarija i skulptura, do
instalacija i digitalno stvorenih dela, umetnost govori kako je medicina
uticala na živote nekad i kako je to danas.
Medicina kao tema umetničkog dela ostvaruje integrisanje nauke
(medicinske) i vizuelnih (slikarstvo, vajarstvo, dizajn), auditivnih
(muzika, instrumentalna i vokalna), literarnih (proza, poezija) i
izvođačkih umetnosti (igra, pozorište, film). Nalazimo da je osnova
umetničkog dela oboljenje, povreda ili deformitet, njihove
manifestacije, prevencija, dijagnostika i lečenje. Medicina ponekad nije
nosilac sižea, ona se može i uzgredno naći u umetničkom delu.
Umetnost (umetničko delo) je često dokument stanja zdravlja ili
medicinskog postupka (anatomske studije, hirurgija dojke, zglobova,
povreda-ratnih i mirnodopskih) kao i prikaz lečenja i/ili nege (Kosovka
devojka, česta tema različitih filmskih žanrova). Anatomske studije
Leonarda i Mikelanđela, kasnije Rembranta i drugih su klasičan spoj
nauke (medicine-anatomije) i umetnosti, svedočanstvo doprinosa umetnika
nauci. Vrlo sofisticiran umetnički prikaz anatomskih detalja nalazimo i
u Netter-ovom anatomskom atlasu. (Je li anatomski atlas umetnost?).
Svojevrsnu simbiozu dvojice hirurga od kojih je jedan i umetnik-slikar
srećemo u odnosu ser Harolda Gillies-a i Henrija Tonksa čiji ji je plod
serija (umetničkih?) slika ratnih rana i rezultata Gillies-ovih
plastičnohirurških rekonstrukcija.
Medicina može biti i potka umetničkog dela u kome se metaforično koriste
bolesna stanja kao slike karaktera (Uobraženi bolesnik, Pokondirena
tikva, Proces, Kuga), iznosi morbidno stanje (Angelo Bronzino-Pomućena
svest) ili prikazuje morbidno stanje autora (Van Gogh). Potka su mu i
okolnosti (situacija) medicinskog delanja (spasavanje ranjenika), povodi
za zaplet (Frida Kahlo, slike i film o njoj), ishod bolesti (tetanus,
variola, smrt). Česta su tema umetnosti tok bolesti (Variola vera) ili
lečenje i promena stanja bolesnika (Russell Crowe u filmu “A Beautiful
Mind”). U umetničkom delu se obrađuje i odnos medicinskog osoblja i
bolesnika i odnos među zdravstvenim radnicima u ozbiljnom ili šaljivom
tonu (MASH, Variola, strane i domaće TV serije o dr Kilderu, Urgentni
centar). Ratna medicina, posebno hirurgija, česta je tema u
književnosti, slikarstvu i filmu (domaći partizanski filmovi, književna
dela Hemingveja i Remarka i filmovi snimljeni na osnovu njih).
Umetnost se koristi kao dijagnostički postupak (slikarstvo u
psihijatriji), kao terapijsko sredstvo (muzika, poezija i slikarstvo)
ili kao promocija zdravlja.
Ponekad je vrlo teško bez prethodne pripreme (medicinske, upoznavanje sa
okolnostima koje su dovele do nastanka dela i teorijske u smislu žanra
dela i umetnčkog pravca kome pripada) doživeti i shvatiti umetničko delo
čija je potka narušeno zdravlje ili medicina kao sistem dijagnostike i
lečenja. Takođe, mora se uvek razlučiti da li je delo dokument medicine
ili samo predložak za umetničko stvaralaštvo u kome ne treba tražiti
medicinske istine (vađenje metka užarenim nožem i primarno zatvaranje
prostrelne rane).
Guranje medicine u razne oblike umetnosti, u najrazličitijim kontekstima
izgleda kao pomodarstvo, ali je činjenica da su stanje zdravlja kao
sastavni deo života, medicina i medicinski pojmovi česta inspiracija i
vrlo zahvalna tema umetnicima.
A3
SMRT U OČIMA UMETNIKA
Emil Vlajić
ZDRAVSTVENI CENTAR ZAJEČAR
Fenomen smrti prisutan je kontinuirano u ljudskom postojanju još od pre
formiranja prvih civilizacija.
Smrt je sveprisutna i sveprožimajuća, neizbežna i konačna. Smrti kao
entitetu se može prići sa različitih strana. Interesantno je sagledati
kako su umetnici kroz vekove shvatali i prikazivali smrt.
Knjiga smrti u dnevnom Egiptu, Had, podzemni svet i Tanatos u antičkom
svetu samo su naznaka koliko je u ljudskoj prirodi duboko ukorenjeno
razmišljanje o smrti. Hrišćanstvo, sa konceptom bitisanja posle smrti
daje potpuno novu dimenziju smrti i otvara beskrajno platno umetnicima
za prikazivanje ovog aspekta postojanja. U srednjem veku smrt dobija
svoj oblik i prikazuje se u različitim obličjima. Strašni sud, jedna od
velikih hrišćanskih tema otvara mogućnost umetnicima da smrt prikažu u
oblicima koji su karkteristični za vreme obojeno bojama «Crne smrti»
koja je harala Evropom u XII i XIII veku. Umetnici kao Brojgel na
monumentalnim platnima prikazuju smrt u stravičnim situacijama, beležeći
istovremeno ambijent mračnog srednjeg veka i užasne emocije koje su u to
vreme bile sveprisutne. Kroz istoriju redjaju se teme koje su za glavnog
aktera imale smrt: Ples smrti, Poljubac smrti, Memento mori. Umetnici
tog vremena su na specifičan način prikazivali svoj odnos prema smrti.
Ljudska figura u crnom sa kapuljačom i kosom (Gustav Dore), kostur sa
kosom u bezbroj dinamičnih scena, lobanja kao deo mrtve prirode, sve su
to široko prihvaćeni simboli smrti. Prikazivanje mrtvih ljudskih tela
vuče korene još iz flamanskog slikarstva XVII veka (Rembratn,..) a
posebnu popularnost stiče u francuksoj u drugoj polovini XIX veka
(Enrique Simonet).
Simbolisti daju smrti i druge dimenzije, prikazujući je na različite
načine, kao na primer: odlazak na ostvro smrti (Arnold Böcklin), prolaz
kroz vrata smrti (William Blake), smrt kao muzičar (Alfred Rethel). U
novije vreme istoričari umetnosti pokušavaju da smrt sagledaju sa raznih
aspekata i postavljaju neobična pitanja, kao na primer, kog je pola smrt
(Karl S. Guthke).
Pored estetskog doživljaja, umetnički prikaz smrti otvara novu dimeziju
u razmišljanju i doprinosi formiranju ličnog stava prema sopstvenoj
smrti.
A4
MEDICINA RENESANSE I UMJETNOST
Marija Mališić Korać, Marija Joksimović, Marina Djuretić
JZU DOM ZDRAVLJA BUDVA, DOM ZDRAVLJA BERANE, PZU MARINA BAR
Medicina je postojala hiljadama godina, i tokom najvećeg dijela tog
perioda ona je smatrana umjetnošću (oblašću vještine i znanja) koja je
frekventno bila povezana sa religioznim i filozofskim gledištima lokalne
kulture. Na primjer, vrač bi primjenjivao ljekovite biljke i izricao
molitve za ozdravljenje, ili antički filozof i ljekar bi primijenio
ispuštanje krvi saglasno sa teorijom humoralizma. U nedavnim vjekovima,
od vremena napretka nauke, najveći dio medicine je postao kombinacija
umjetnosti i nauke (fundamentalne i primijenjene, pod okriljem
medicinske nauke).
Medicinska renesansa tekla je istovremeno sa renesansom u kulturi, u
umjetnosti i u ukupnim društvenim odnosima. Možemo je vezati za pojavu
organizovanih brojnih univerziteta u Italiji, sredinom srednjeg vijeka,
čiji su, prije svega, medicinski fakulteti, privlačili studente ali i
tada čuvene ljekare i profesore iz čitave Evrope, koji su dolazili u te
škole zbog boljih uslova rada i života. Medicina je u doba italijanske
renesanse doživjela i u istorijskom smislu preobražaj.
Medicinska renesansa je napravila pravu revoluciju u medicine.
Oslobodila je medicinu od skolastičke privrženosti autoritetima i
antičkog i srednjovjekovnog doba. Nevjerovatnom brzinom u renesansi, a
još izrazitije u novom dobu, raste broj ljekara naučnika i nezadrživo se
krće putevima naučnih saznanja, naučnih otkrića i odbacivanja svega
dogmatskog iz medicine. Treba pomenuti kao revolucionarni nsatup
Paracelzijusa, jer je bio vrsni kliničar a u medicinska istraživanja je
uveo hemiju i spalivši djela Galena zapravo grubo raščistio sa
skolastičkim pristupom medicinskoj misli i ljekarskoj praktičnoj praksi.
Medicinsku renesansu kao istorijsku kategoriju treba vezati za pojavu i
učinak medicinske renesanse u Italiji. Početak renesanse u Italiji morao
se vezati za tekovine srednjeg vijeka, u kome je vladao skolastički duh
u medicini, sa neograničenim poštovanjem autoriteta Galena i Avicene. Na
početku medicinske renesanse, a i krajem srednjeg vijeka, počeo je da
slabi značj tih autoriteta u medicini i povećalo se interesovanje
ljekara i profesora medicine za period antičke medicine, što je donijelo
brojne promjene u skoro svim medicinskim disciplinama.
Medicnska renesansa započeta je u Italiji i prenesena na zapadnu Evropu,
prije drugih zemalja u Francusku, duguje svoj razvoj brojnim naučnicima
i velikim reformatorima toga doba. O najvećima od njih ćemo nešto
napisati.
Leonardo da Vinči (1452-1512) je bio najveći genije renesanse, stvaralac
i umjetnik. Čovjek koji utjelovljuje renesansni ideal svestranog
čovjeka. Osim u umjetnosti dao je doprinos anatomiji, botanici,
geologiji, matematici, optici, ehanici, astronomij, hidraulici,
niskogradnji, tehnici proizvodnje oružja, urbanistici. Pokazivao je
veliko naučničko interesovanje za znanja iz anatomije ljudskog tijela.
Anatomsko znanje je sticao zbog namjere da lakše ostvari svoj umjetnički
slikarski izraz, te je sam vršio tridesetak autopsija. Da Vinči je
primjenjivao sopstvenu metodologiju autopsije ljudskih leševa tako što
je poznati princip i pravila autopsije dopunio intravenskim injekcionim
punjenjem tečnostima šupljina i krvnih sudova tijela kao i rastopljenim
voskom. Tako je došao do značjnih rezultata ne samo u spoznavanju
karaktreristika vidljivih kožnih arterija i vena i reljefa musculature
gdje su mu interesovanja bila i usmjerena, nego i karaktreistika vezanih
za unutrašnje organe. Sam ih je sa nevjerovatnom naučnom preciznošću
opisao.
Kao znanstvenik Leonardo se uzdizao iznad svih svojih savremenika.
Njegove znanstvene teorije, kao i njegove umjetničke inovacije, bile su
bazirane na pažljivom posmatranju i preciznom dokumentiranju. Shvatao
je, bolje nego bilo ko u njegovom ili sledećem vijeku, vašnost preciznog
znanstvenog opažanja.
Zanimanje za anatomiju bilo je svojstveno mnogim znanstvenicima
renesanse, uzevši u obzir da je znanje o anatomiji tijela u to vrijeme
bilo vrlo oskudno.
Medicina renesanse je utemeljila naučnu medicinu zadavši ”smrtni” udarac
skolastičkoj nauci i sudbonosno izvršila preokret u razvoju medicine
uvodjenjem nove filozofske misli i duha u medicinsko stvaralaštvo.
Medicinska renesansa je time medicinu napravila naučnom i zasnovala
naučni način razmišljanja na temeljima eksperimentalnog dokazivanja u
medicinskoj nauci.
A5
ISTORIJSKI RAZVOJ CRNOGORSKE MEDICINE
Marina Đuretić-Guzina (1), Dragana Stevanović (2), Branko Raičević
(2)
(1) PZU OČNA AMBULANTA BAR, (2) OPŠTA BOLNICA BAR
UVOD: I pored brojnih tehničkih dostignuća, savremenih naučnih metoda,
istine o događajima nije lako uobličiti. Mnogi podaci iz daleke
prošlosti su uglavnom pisani na stranim jezicima jer su i nastali za
potrebe stranih subjekata.
Cilj rada: prikaz razvoja crnogorske medicine na osnovu dostupne
literature biblioteka u Podgorici i Cetinju.
Rezultati: Začetnik zdravstvene kulture u Crnoj Gori bio je mitropolit i
svjetovni vladar Petar I Petrović Njegoš(1748-1830). U njegovo vrijeme
nije bilo ni jednog stalnog ljekara, pa su austrijske vlasti tokom
epidemija neke opasne bolesti, kao kuge ili velikih boginja, u bojazni
od njenog širenja, slale ljekare iz Kotora. Ni u vrijeme Petra II
Petrovića Njegoša u Crnoj Gori nije bilo ljekara, nego su po njegovom
pozivu dolazili sa primorja. Tek za vrijeme vladavine Knjaza Danila
(1852-1860) Crnu Goru pohađaju i u njoj borave školovani ljekari,
stranci, i time u njoj nastaje period „dvorskih ljekara“.
Crnogorska vlada je 1880. godine raspisala konkurs za ljekare na Cetinju
i Danilovgradu, sa godišnjom platom od po 5000 franaka u zlatu. Na
nagovor svog prijatelja, tadašnjeg ministra prosvete i glavnog urednika
„Glasa Grnogoraca“, Jovana Pavlovića (rodom iz Vojvodine), na Cetinje je
avgusta 1880. godine došao izvrsni ljekar iz Sombora dr Milan
Jovanović-Batut. On je ubrzo postao i upravnik „Danilove bolnice“,
četvrti po redu, i prvi načelnik tek osnovanog crnogorskog Saniteta.
Jedno izvjesno vrijeme dr Batut je bio jedini ljekar u Crnoj Gori koja
je tada imala 200 000 stanovnika. Prema podacima iz tog vremena u Srbiji
je bio jedan ljekar na 10000 stanovnika, a u Francuskoj jedan ljekar na
1000 stanovnika. Zbog nesuglasica sa Dvorom, dr Milan Jovanović-Batut
napušta Crnu Goru 1882.
Njegovim zalaganjem, 1881. godine, raspisan je konkurs za deset
nahijskih (pokružnih) ljekara sa sjedištema u Andrijevici, Baru,
Grahovu, Dalinovgradu, Kolašinu, Nikšiću, Podgorici, Rijeci, Šavniku i
Ulcinju, zatražen je i veterinar za Cetinje. Ljekarima je ponuđena
godišnja plata od po 3.750 franaka u zlatu. Javili su se samo dr Petar
Miljanić i dr Đorđe Babić-Filipović. Prvi je primljen za ljekara u
Podgorici , a drugi u Baru.
Crveni Krst Crne Gore nastao je u ratnim godinama od 1876. do 1878.
godine. Možda je od najvećeg značaja bio boravak i rad četiri misije
Crvenog krsta iz Rusije koje su radile u cetinjskoj bolnici Danilo I od
januara 1876. do februara 1878. g. Kada se razbuktao ustanak u
Hercegovini protiv otomanske imperije, 1875. godine dolazi do velikih
pogibija i ranjavanja. Ogroman broj izbjeglica pobjegao je iz
Hercegovine u Crnu Goru. Spas je tražilo i oko 11 000 turskih
zarobljenika. Država Crna Gora, preko svog „Odbora za prikupljanje
pomoći za stradajuće Hercegovce“ zatražila je pomoć od Međunarodnog
komiteta Crnevog krsta u Ženevi. Pomoć je pružio ruski Crveni krst.
U prvoj ruskoj misiji bio je dr Petar Vasiljević Polisadov, iz
Petrograda, lični ljekar ruske carice Marije Fjodorovne. On je zajedno
sa dr Nikolajem Žukinim i dr Vasilijem V. Maksimovim radio u grahovskoj
ratnoj bolnici. Ovu privremenu bolnicu organizovao je pomenuti ODBOR. U
bolnici su radili od septembra 1875. godine ljekari iz Dalmacije: Dr
Roko Mišetić, dr Bohumil Bauček, dr Hubel i dr Valerija –Vale Tomić.
U drugim misijama radili su ruski ljekari: prof. dr Nikolaj V.
Skliforovski, doc. dr Jevgenij Pavlov, dr K. Asokolov, autor doktorske
teze o zbrinjavanju ranjenika u Crnoj Gori i Srbiji pri ratnim dejstvima
od 1876.-1878. godine.
U Grahovu je dr Petar Vasiljević Polisadov, liječeći bolesnike od tifusa
i sam obolio od te bolesti. Preminuo je 14. juna 1876. godine. Sahranjen
je u Grahovu.
Bilo bi neoprostivo ne pomenuti osnivanje i razvoj bolnica u Crnoj Gori.
Prva državna bolnica u Crnoj Gori, osnovana je 1873, godine, u
prijestonici Cetinju,bolnica „Danilo I“. Zgradu pomenute bolnice
izgradio je knjaz Nikola po projektu dr Frilley-a, svog ličnog ljekara.
Ime Danilo I je dobila po knjaževom prethodniku, knjazu Danilu, a novac
za gradnju je obezbijeđen prodajom darova koje je knjaz Nikola primio na
krštenju svog prestonasljednika Danila. Bolnica je počela da radi 1875.
godine, a prvi pacijenti su bili ranjenici iz hercegovačkog ustanka.
Bolnica u Nikšiću je otvorena 11. decembra 1887. godine, zahvaljujući
novcu od prodaje svadbenih darova knjeginje Zorke, najstarije kćerke
Knjaza Nikole, pa je tako i nosila njeno ime Knjeginja Zorka. Tada je
imala samo deset bolesničkih kreveta i jednog doktora. Ostale gradske
bolnice nastale su mahom nakon II svjetskog rata.
Zaključak: Crnogorski narod je vjekovima živio u izuzetno teškim
vremenima. Ekonomske i socijalne prilike su bile nepoviljne što je imalo
uticaja i na razvoj zdravstvene kulture pa samim tim i zdravstvene
zaštite. Česti ratovi i njihova razaranja usporavali su razvoj Crne Gore
u mnogim oblastima pa i u razvoju medicine.
A6
ПОРТРЕТ ИЗМУЧЕНОГ УМЕТНИКА. НАГРАДА ЗА КРЕАТИВНОСТ КАО БРЕМЕ
Маријана Јанковић (1), Ана Окиљевић (1), Дејан Јанковић (2), Зора
Окиљевић (1)
1) ЗАВОД ЗА ЗДРАВСТВЕНУ ЗАШТИТУ РАДНИКА „ЖЕЛЕЗНИЦЕ СРБИЈЕ“, БЕОГРАД, У
НОВОМ САДУ,
2) СПЕЦИЈАЛНА БОЛНИЦА ЗА БОЛЕСТИ ЗАВИСНОСТИ, БЕОГРАД
Креативност је највреднија људска каратеристика. Даје људима могућност
да промене свет у којем живе. Разумевање како креативне идеје настају у
мозгу је један од великих изазова у неуронауци. Обично када за неког
кажемо да је ГЕНИЈЕ, мисли се на високо креативне људе са високим IQ,
тако да је уобичајена претпоставка да су креативност и интелигенција
исте ствари. Неколико студија показују да група високо креативних људи
има средњи IQ, у нивоу 120 (Andreasen, 1987; Mackinnon, 1965). IQ у овом
рангу је „супериоран“, али није „генијалан“. Креативност се може
дефинисати као способност достизања дивергентног мишљења. Креативни
процес има своје стадијуме. Он почиње са препарацијом, па преко
инкубације и инспирације завршава продукцијом. Креативне идеје настају
на несвесном нивоу где асоцијативни кортекс има важну улогу. Током
креативног процеса мозак ради као самоорганизујући систем. Креативне
особе имају већу осетљивост на сензорне стимулусе (Martindale, 1999).
Допамин смањује латентну инхибицију, а то је бихејвиорални индекс
могућности да се човек навикне на сензације (Ellenbroek et al, 1996;
Swerdlow et al, 2003). Смањена латентна инхибиција може да преплави
организам стимулусима, као што се виђа у психози, а такође је и
карактеристика креативних особа са високом интелигенцијом (Carson et al,
2003). Скорови креативних особа на MMPI су негде између нормалног и
абнормалног (Barron, 1963; Eysenck,1995.). На пример, иако су успешни
људи имали више скорове на скоро свим скалама MMPI, ти скорови су били
много испод скорова психотичних особа. А то је довело до закључка да
особа поседује црте које су адаптивне са тачке гледишта креативног
понашања. Многи од њих кажу да када добију добру идеју осећају се дубоко
задовољни и награђени, што се доводи у везу са улогом допаминергичког
система награде где допамин тражи награду, било у коцкању, кокаинској
зависности или доброј музици и лепим лицима. Још у деветнаестом веку је
Cesare Lombroso тврдио да су генијални људи и лудило блиско повезани
манифестацијама мирујућег дегенеративног неуролошког процеса, што је и
описао у својој књизи „Лудило генија“. Теоријска сазнања нам говоре да
креативност и психопатологија деле исте црте. Као последица, креативни
људи ће уобичајено показати симптоме често повезане са менталном
болешћу. Интензитет ових симптома ће варирати у односу на домен
креативног достигнућа. У исто време, ови симптоми нису исти са видљивом
психопатологијом. Осим чињенице да су карактеристике на субклиничком
нивоу, њихов утицај је ублажен позитивним атрибутима, као што је јак
его. Шта више, многе релевантне компоненте могу бити подстакнуте
факторима окружења који умањују њихову зависност у односу на било коју
психопатолошку инклинацију. Многи изузетно креативни људи свога време
под притиском социјалног окружења споља и једне добре идеје на несвесном
нивоу, унутра, а тражећи осећање дубоког задовољства су се носили са
менталном болешћу. У нашем раду ћемо описати креативност и лудило Жан
Мишел Баскијата, Џексон Полака и Мунка. |
|
|
|
