| |
|
|
Salvador Dali
Rafaelovska glava koja eksplodira (Tête Raphaëlesque éclatée),
1951.
Ulje na platnu
Kolekcija Mme Stead H. Stead-Ellis, Velika Britanija
Umetnost je još od najranijeg detinjstva prožimala život Salvadora
Dalija. Veliki talenat koji je ispoljavao još kao dete nastavio je
da se razvija u različitim umetničkim školama i, u još većoj meri,
van njih. Tokom školovanja upoznao se sa radom klasičnih slikara kao
što su Velaskez i Rafael čiji se uticaj može primetiti u kasnijim
Dalijevim radovima, pa i u slici Rafaelovska glava koja eksplodira.
Pažnju je posvećivao i avangardnim pokretima kao što je Dada, a u
Parizu je upoznao Pabla Pikasa pod čijim uticajem je naslikao
nekoliko dela. U ovom periodu, Dali je već eksperimentisao sa
impresionizmom, futurizmom i kubizmom u potrazi za sopstvenim
izrazom. Upravo u središtu umetničkih dešavanja dvadesetih godina
dvadesetog veka, u Parizu, Dali se susreo sa slikarima Huanom
Miroom, Reneom Magritom i pesnikom Polom Elijarom sa kojima je
uplovio u more nadrealizma. Nadrealistički svet snova i podsvesti,
prožet poznavanjem Frojdovih psihoanalitičkih teorija pronalazio je
vizuelni izraz u Dalijevim delima.
Društveno-politička klima četrdesetih i pedesetih godina 20. veka
obavijena crnim velom Drugog svetskog rata u velikoj meri je uticala
na Dalija ispunjavajući ga dubokim osećajem tuge i uznemiranosti.
Atomske bombe bačene na Japan šokirale su slikara, ali istovremeno
podstakle na razmišljanje o atomu koji po Dalijevim rečima postaje
njegova „omiljena hrana za razmišljanje“. Ovaj događaj započeo je
takozvani Atomski period Dalijevog slikarstva u kome je
eksperimentisao sa cepanjem i rekonstruisanjem slike.
U Rafaelovskoj glavi koja eksplodira primećujemo ideju cepanja ili
razaranja slike. U liku Madone sasvim jasno možemo prepoznati
Rafaelovu Madonu, ali i kupolu rimskog Panteona koji čini gornji deo
njene glave. Na vrhu kupole nalazi se otvor kroz koji svetlost
prodire u glavu Madone. Jukstapozicija dva prepoznatljiva simbola:
Bogorodice, kao predstave hrićanstva i Panteona, paganskog hrama
otkriva nam Dalijevo razmišljanje o religiji, ali i njegovu
fasciniranost Renesansom.
Dali je uživao u ovim, takozvanim, duplim slikama budući da je
viđenje slike u velikoj meri zavisilo od samog posmatrača. Ličnost i
interesovanja onoga ko sliku posmatra znatno je uticalo na ono što
će videti: da li će to biti Panteon i Rim ili Devica Marija i
Rafael. Percepcija posmatrača dosta govori o njegovoj ličnosti, o
njegovoj paranoji, kako ju je sam umetnik nazivao.
Nauka i modernost takođe čine krucijalne elemente ovog dela. Nije
samo naziv dela taj koji aludira na kosmos i modernost, već i sama
predstava Madone. Dalija je u periodu posle Drugog svetskog rata
posebno interesovala nuklearna fizika, specifično kreiranje atomske
bombe i cepanje atoma što se može primetiti u raščlanjivanju
Madonine glave u atomske čestice. U vrhu slike, iznad glave Device
primećujemo oreol koji u kombinaciji sa tragovima oblaka u velikoj
meri podseća na fotografije atomskih bombi bačenih na Hirošimu i
Nagasaki 1945. godine.
Ovo delo nas intrigira na više nivoa. Otkriva nam Dalijev svet snova
i podsvesti, uvodi nas u dubine nadrealizma i prikazuje spoj
različitih interesovanja umetika: razmišljanja o religiji, zanimanje
za nuklearnu fiziku i ljubav prema Renesansi. Posmatrajući ovo delo
počinjemo postavljati pitanja o svetu u kome je umetnik živeo, ali i
o našem svetu, a pre svega o sopstvenom poimanju tog sveta,
realnosti koja nas okružuje, ali i unutrašnjeg sveta koji svako od
nas skriva u sopstvenom umu.
Ada Vlajić, istoričar umetnosti |
|
|
|
