| |
|
|
I
Posle teškog i pogubnog prelaska iz Srbije, preko Albanije do
njenog primorja, koje je započelo krajem 1915. godine a završilo se
s proleća 1918, desetkovana srpska vojska od oko 140000 vojnika i
oko 6000 izbeglica sa njom stigli su na Krf. Bila je to armija
gladnih, neuhranjenih, izmučenih i bolesnih ljudi. Jedan broj
vojnika i izbeglica našao se u okolini Soluna i severnim delovima
Grčke. Među vojnicima i izbeglicama najviše je bilo obolelih od
pegavca, malarije, crevnih zaraznih bolesti, a bilo je i bolesnika
od tuberkuloze. Takva epidemiološka situacija je postajala svakim
danom sve gora, jer nije bilo lekara, osim nekolikicine. Tokom
prelaska preko Albanije izginulo je i umrlo 147 lekara, pa su Srpska
vlada i vojska bile prinđene da, radi zadovoljavanja zdravstvenih
potreba, akutnih i dugoročnih, angažuju nesvršene medicinare, koji
su se, kada je otvoren Solunski front. i tamo našli pri ruci
ranjenicima.
Situaciju je znatno pogoršavalo nepostojanje laboratorije i
nemogućnost korišćenja laboratorijske dijagnostike i spravljanja
zaštitinih cepiva, posebno kada je reč o zaraznim bolestima. Kada je
Krf, zbog velike koncntracije bolesnih vojnika i izbeglica, postao
bolnica, velika je potreba nastala za postojanjem i radom
laboratorije. Francuzi su nastojali da ublaže takve potrebe
dovoženjem sanitetske opreme, sanitatskog materijala i lekova na
Krf, uključujući i pokušaje uspostavljanja laboratorijske
dijagnostike. Ali tada je dolazio do izražaja nedostatak stručnog
kadra kao najozbiljniji problem za Srpsku vladu koji je ona uzela da
rešava.
Pitanje laboratorijske dijagnostike je bio veliki i nerešivi problem
u Srbiji pre I svetskog rata. Tokom 1914. godine, kada je reč o
laboratorijama, postojala je oskudica u novcu i kadrovima. Labo-ratorijska
dijagnostika je bila prvi korak preventive u vojsci, ali u to vreme
razvoj laboratorija u Srbiji bio je zapostavljen, na račun
hirurgije, koja je jedino bila na ceni. U to vreme civilni sektor je
imao dve velike laboratorije: Pasterov zavod u Nišu i Državnu i
gradsku laboratoriju u Beogradu. Tokom povlačenja srpske vojske iz
Srbije, u Kruševcu je zarobljena oprema Državne laboratorije, a
zaplenjena je i oprema Pasterovog zavoda u Nišu, koji je nakon
bugarske opuacije ovog dela Srbije radio u korist bugarske države i
pod rukovodstvom bugarskih lekara.
Po dolasku naše vojske u Solun, u bolnici u Sedesu, zahvaljujući
svojoj energiji, dr Hirsfeld Ludvig , Poljak, stvorio je
bakteriološku stanicu srpske vojske. Namenjena u prvo vreme
isljučivo za potrebe bolnica, bila je smeštena u maloj sobici jedne
barake. Pored laboratorijske dijagnostike u njoj je bilo moguće
spremiti polivalentnu vakcinu protiv tifusa. Posle kratkog vremena
ova laboratorija je premeštena u prostorije prestolonaslednikove
bolnice. U laboratoriji dr Hiršfelda sticali su znanja iz
bakteriologije srpski lekari na oslobođenoj tritoriji u okolini
Bitolja 1916. godine. Po zavšetku rata dr Hiršfeldova laboratorija
je preneta u beogradsku vojnu bolnicu i postala bakteriološka
laboratorija I armijske oblasti.
Imajući u vidu glavni cilj ovog rada, on predstavlja značajan
doprinos upoznavanju sa jednim periodom u životu, u to vreme, dva
pitomca srpske vlade, dr Berislava Borčića i dr Vladimira Brunetija
i događajima u vezi sa njihovim školovanjem u zapadnoj Evropi, a pre
toga i nakon toga, upoznavanju sa veoma poznatim stručnjacima koji
su ostavili trajne tekovine ne samo srpskom sanitetu već i Srbiji
pre I svetskog rata, a zatim i Jugoslaviji posle tog rata i posle II
svetskog rata, radeći po sopstvenoj savesti i zadanim dužnostima.
II
Suočena sa velikim teškoćama u obezbeđivanju zdravstvene zaštite
za vojnike i izbeglice u oblasti laboratorijske dijagnostike i
izvršavanjem veoma ambicioznog političkog programa koji je samo
postavila, a koji se odnosi, pored ostalog, i na brige za narodno
zdavlje u domovini posle rata, i još nekoliko balkanskih zemalja
koje će osloboditi i ujediniti, Srspka vlada je odlučila da školuje
lekare i druge stručnjake dok rat traje, u zemljama saveznika u
Zapadnoj i Centralnoj Evropi. Tako je Ministartsvo unurašnjih dela,
Sanitetsko odeljenje, 4. marta 19l7. godine uputilo pismo
Kraljevskom srpskom poslanstvu u Bernu, u Švajcarskoj, sledeće
sadržine:
„Gospodin ministra unutrašnjih dela svojom odlu-kom od 24. februara
ove godine, pod brojem 17 odredilo je g dr Berislava Borčića, našeg
bakteriologa, radi studija francuskog metoda bakteriološkog,
serološkog i antirabičnog rada u Pasterovom Zavodu u Parizu. Istrom
odlukom određen je i dr Vladimir Bruneti, hemičar, radi izučavanja
biološke hemije i njene primene u privrednoj i zdravstvenoj grani
narodne ishrane shodno uputstvima Sanitetskog odeljenja Ministarstva
unutrašnjih" [1]. Ministartsvo unutrašnjih dela je dobilo zadatak da
dimplomatskim putem obezbedi školovanje dvojici pomenutih pitomaca.
Određena im je plata od 1800 franaka, koja im je isplaćivana po 300
franaka mesečno, unapred, do dana kada budu na studijama.
U vezi sa ovo, odlukom obavešten je prof. dr Sve-tolik Radovanović,
vladin komesar za izbeglice u Parizu, sa molbom da „ova dva pitomca
uputi pravim putem za što bolju i solidniju spremu koju će sobom po
povratku u otadžbinu poneti [2]“ Iz raspoložive dokumentacije se
saznaje da su dr Berislav Borčić i dr Vladimir Bruneti „mladi i vrlo
spremni stručnjaci, oduševljeni i sigurni ljudi [3]“.
Dr Vladimir Bruneti temeljno se pripremao za studije u Parizu.
Boravak u Francuskoj je iskoristio da se upozna sa tamošnjim
uređenjem pitanja kontrole životnih namirnica i da dođe do potrebnog
materijala kao i da se upozna kako je ovo pitanje uređeno u drugim
državama u kojima je kontrola životnih namirnica bila „jedno od
prvoklasnih higijensko-kulturnih pitanja, uređeno na potpuno
savremenoj eksperimentalnoj i naučnoj osnovi [4]“. Dr Vladimir
Bruneti ne samo da se temeljno pripremio za studije u Parizu, već je
poznavao i imao jasan pogled na ishranu naroda u Srbiji u to vreme i
kako su problemi narodne ishrane reševani.
I njemu je, kao i prethodno pomenutom dr Berislavu Borčiću,
preporučeno kako se ima ponašati za vreme studija. Posebno je bilo
ograničeno vreme studiranja. Kada je reč o dužini strudiranja, VD
načelnika saniteta dr Jovanović je imao razumevanje da studije
pomenutih pitomaca u drugim zemljama traju godinama, pa kaže „da
nama to nije moguće činiti i mi nemamo mogućnosti ni vremena da kao
drugi to radimo [5]“.
Dr Vladimiru Brunetiju je na polasku na studije u Francusku poručeno
da, pored rada u laboratorijumu pariske opštine i Pasterovog zavoda,
obrati pažnju i na praktičnu primenu biološke hemije van
laboratorijuma, u industriji hleba, sireva, pića, vina i raznih
vrsta konzervi, a naročito da obrati pažnju na industriju sireva,
vina i konzervi. Preporučeno mu je, kao i dr Borčiću, da se
preporuči kod svojih profesora kolega, kod privrednjaka i gazda kod
kojih radi kako bi mogao što više naučiti, i da u zgodnim danima
svoje naučno i stručno znanje kompletira posećivanjem raznih
industrijskih preduzeća a po potrebi da se u njima kraće vreme
zadržava.
Ove preporuke se nalaze u pismu dr Jovanovića Glavnom komesaru za
izbglice prof. dr Svetoliku Radovanoviću u Parizu, koje se završava
na sledeći način: “I ovom prilikom, blagodareći Vama, Profesore,
molim da budete dobri i da i na dalje dobrim savetima i pravlnim
upućivanjem utičete na ove naše pitomce da svoje vreme što bolje i
savesnije iskoriste za sebe i za dobro našeg naroda, kome po
povratku u domovinu treba istinski i da odano posluže [6]“.
Iz jednog pisma dr Vladimira Brunetija ministru unutršnjih dela
pisanog u Parizu 26. avgusta 1917. godine saznajemo kako protiče taj
deo života ovog veoma preduzimljivog i struci i nauci odanog čoveka.
O toku studija u Parizu najbolje govori iscrpan iz-veštaj dr
Vladimira Brunetija Ministru unutrašnjih dela pisanog u Parizu 6.
marta 1918. godine. Iz iz-veštaja se vidi da je on proučavajući
biološku hemiju i njenu praktičnu primenu u privrednoj i
zdravstvenoj grani narodne ishrane, istovremeno proučavao i mere
koje se primenjuju u Francuskoj u prometu životnih namirnica i u
cilju zaštite narodnog zdravlja i „lojalne i časne trgovine“ koje su
regulisane posebnim zakonima. Kako piše u izveštaju dr Vladimir
Bruneti, ti zakoni imaju za cilj „suzbijanje falsifikovanja životnih
namirnica“ iz dva razloga:
„1. Higijenski razlozi. Teško je izneti približan broj dece koja
umiru svake godine u svim zemljama usled upotrebe falsifikovanog i
iskvarenog mleka. Može se slobodno reći da je taj broj znatan. Isto
je tako i znatan broj odraslih lica koja stalnom upotrebom
falsifikovanih namirnica postaju progresivno boelsni kao i broj
bolesnih lica čije je ozdravljenje otežano i često sasvim stavljeno
u pitanje upotrebom falsifikovanih namirnica i lekova.
2. Ekonomski razlozi. Nedozvoljena dobit koju svake godine realizuju
falsifikatori namirnica na račun sviju slojeva društvenih, osobito
na račun najsiromašnijih masa narodnih znatan je“.
Dalje dr Vladimir Bruneti iznosi svoje mišljenje o koristi
kontrole životnih namirnica koja će „zaštititi dobar glas namirnica
i poljoprivrednih proizvoda namenjenih za izvoz. Manipulacijama
ubija se i cena i dobar glas proizvodima čitave zemlje, a time često
rizikuje gubitak kakvog značajnog stranog tržišta“ [7]. Očigledno je
da se u to vreme mislilo na vreme posle oslobodjenja i na mogućnosti
razvoja prehrambene industrije i izvoza poljoprivrednih proizvoda i
namirnica na strano tržište.
Pored ovih „opštih“ razloga, dr Vladimir Bruneti navodi i specijalne
razloge koji takođe zahtevaju da se promet životnih namirnica stavi
pod kontrolu.
Ti razlozi su sledeći:
„1. Što je Srbija u tesnoj trgovačkoj i saobraćajnoj vezi sa ostalim
kulturnim državama koje imaju ovoga zakona,
2. Što je do sada u Srbiji uopšte malo rađeno na tome da se stvore
sredstva za savremenu organi-zaciju kontrole životnih namirnica,
3. Što su ona primitivna sredstva koja su Srbiji postojala pre rata,
a koja su potrebna za vršenje kontrola, za vreme ovog rata potpuno
uništena,
4. Da će Srbija odmah posle rata biti pinuđena da jedan veliki deo
sirovima i životnih namirnica uveze radi podmirenja najprešnijih
potreba, te će morati već sada sve pripreme učiniti, da bi te
namirnice mogla kako valja u modernom smislu kontrolisati,
5. Što usled velike smrtnosti kod dece koja dobrim delom dolazi od
upotrebe falsifkovanog i nezdravog mleka, Srbija ima prvoklasni
državni interes, naročito da je u ovim ratovima izgubila najveći deo
svoje žive snage, da jakom kontrolom mleka i drugih namirnica
smrtnost kod odojčadi svede na minimum. A sve ovo može se postići
ako se organizaciji toga posla bude pristupilo odmah na moderan
način [8]“
U izveštaju o kome je reč dr Vladimir Bruneti piše da je boraveći
u Parizu izučio unapređenje kontrole životnih namirnica u Francskoj,
Švajcarskoj, Enleskoj, Sev. Americi, i da je iskoristio priliku koja
mu se pružila da iznađe povolja rešenja koja se mogu primeniti posle
rata u domovini i da je to učinio „nešto pozvan dužnošću, a još više
inspirisan željom da ovo pitanje bude kod nas posle rata korisno
rešeno [9]“.
Opisujući uslove studiranja u Francsukoj, u pismu Ministru
unutrašnjih dela, detaljno prikazuje ustanove i laboratorije,
semestre i predmete i pominje profesore koji su mu pomogli u radu i
kod kojih je studirao ali i teškoće, koje su mu išle na ruku jer su
mu pomogle da upozna veliki broj labotratorija i prehranbenih
industrija u toj zemlji, kaže na jdnom mestu: „U toj studiji ima
jedna teškoća a to je da su svi važniji i klasični centri
fabrikacije životnih namirnica u Francuskoj udaljeni od Pariza te
prema tome njihova poseta iziskuje putne i podvozne troškove. Na
svome putu ja sam nailazio na lep prijem i na iskaze prijate-ljstva.
Tako g. Rozenay, professeur departemental d’ Agricultire a Niort (Deux
Sevres), specijalsita za stočarstvo i mlekarstvo, tvorac mnogih
mlekarskih zadruga za preradu mleka (buter), rekao mi je da možemo
uvek računati na njegove stručne savete prilikom restauracije naše
zemlje [9]“.
Očigledno je da su takve studije za pitomce Srpske vlade u zemljama
saveznika bile višestruko korisne. Pre nego što se potpisao na kraju
svog pisma, dr Vladimir Bruneti, smarajući da je vreme kratko za
njegove ozbiljne i opsežne studije u Francuksoj i da mu se čini,
posle više meseci studiranja da je tek na početku, kaže da je
„nemoguće da svoje strudije završim u roku od šest meseci, pa molim
Gospodina Ministra da mi izvoli novčanu pomoć od 300 franaka mesečno
odobrit i dalje, a do završetka započetih studija [10]“. Dobio je dr
Vladimir Bruneti odobrenje i produžio još šest meseci svoje studije
u Francuskoj.
III
Krajem aprila 1918. godine završavaju se studije iz biološke
hemije dr Vladimira Brunetija, državnog hemičara u Parizu. Srpska
vlada je svog pitomca uputila u London na tromesečne „specijalne
studije u industirji opijuma, toga važnog medicinskog produkta koji
u našoj zemlji uspeva, a u Engleskoj se prerađuje i snabdeva ceo
svet skupocenim alkaloidom [11]“ Iz sačuvanih dokumenata u Arhivu
Srbije u Beogradu, a na osnovu pomenutog, Srpska vlada je imala
ambicije da školuje kadar kako bi Srbija sama prerađivala opijum i
proizvodila morfin i kodein važne i skupocene medicinske artikle. To
je bila njena izvozna šansa i posle rata značajna dobit. Zato je
Ministarstvo unutrašnjih dela 27. aprila naložilo da se dr Vladimir
Bruneti odmah uputi na studije u London obezbedjujući mu potrebna
finansijska sredstva za juni, juli i avgust kod finasijske
delegacije i Kraljevskog poslanstva u Lonodonu.
Posle završenih studija dr Vldimir Bruneti je doneo i dva značajna
dokumenta u Beograd: Kontrola životnih namirnica u Velikoj Britaniji
i Spisak materijala, opreme i mera iz tadašnjih kataloga
laboratorijskog rada i potrebnih dokumenta
IV
Imajući u vidu da je glavni cilj ovog rada upoznavanje sa dva
pitomca srpske vlade upućenih na školovanje u Zapadnu Evropu u vreme
I svetskog rata, pravedno bi bilo napisati nekoliko rečenica iz
njihovijh biografija, imajući u vidu da je njihov doprinos
jugoslovenskoj i srpskoj kulturi i nauci od velikog značaja.
Dr Berislav Borčić [12] je bio Hrvat, dobrovoljac u srpskoj vojsci
još od Balkanskih ratova, srpski činovnik koji je u to vreme radio
već više od godinu dana na serologiji i bakteriologiji u Institutu
dr Kolea u Bernu, gde ga je i zateklo obaveštenje o upućivanju na
studuje u Pasterov zavod u Parizu.
Dr Berislav Borčić je rođen 10. IV 1891. godine u Dragi Gornjoj
(Rijeka) [13]. Gimnaziju je pohađao u Rijeci, a nakon što j
maturirao, odlazi u Bern na studije veterine koje je završio 26.
februara 1914. godine.
Studije iz veterine imale su odlučan značaj za dalji život i rad dr
Berislava Berčića, jer se oktobra 1919. godine zaposlio u Nišu, kao
ugovorni asistent Pasterovog zavoda u Nišu, a ubrzo zatim i za hono-rarnog
upravnika Pasterovog zavoda u Beogradu gde ostaje do 1920. godine, a
krajem te godine dospeva do upravnika Bakteriološkog zavoda u
Zagrebu.
U veoma bogatoj biografskoj i bibliografskoj građi vezanoj za dr
Berislava Borčića nema mnogo de-talja vezanih za njegov život i rad
tokom I svetskog rata, koji su opisani u ovom radu. Kao pitomac
Srspke vlade upućen je na studije u Pasterov zavod u Parizu.
Upućivanje na studije u Pasterov zavod u Pariz nije išlo kako je
zamišljeno. Pasterov zavod je u to vreme radio samo za vojsku i nije
primao studente. Bilo je potrebno posebno diplomatsko angažovanje
Srpske vlade da bi se srpskom pitomcu odobrile studije u Pasterovom
zavodu. Pre odlaska u Pariz, poručeno je dr Berislavu Borčiću „da
bodrim okom prati svaku preokupaciju tamošnjih Pasterovih zavoda,
kako je njihova materijalna strana dobro obezbeđena, neka u zgodnim
danima obiđe i druge takve manje Zavode u zemlji Francuskoj, kao
mera odgovarajućih zavoda u našoj ujedinjenoj domovini, te kada se
bude amo vratio da sobom ponese i gotov nacrt za organizaciju našeg
Pastrovog zavoda [14]“. U to vreme studirao je medicinu u Bernu koju
je završio sredinom 1919. godine.
Izgleda da je dr Bereslav Borčić dobro iskoristio svoje studije,
tako da je posle I svetskog rata, obavljao važne funkcije u
Jugoslaviji, prvo u Nišu i Beogradu, a kasnije, prelazi u Zagreb,
gde postaje direktor Higijenskog zavoda (1927 – 30.) i Škole
narodnog zdravlja (1943-46.) Značajno je doprineo razvoju higijenske
službe u Hrvatskoj. Pri kraju karijere bavio se pitanjima
zdravstvene administracije (Enciklopedija Jugoslavije, tom 2.
Jugoslovenski leksikografski zavod, Zavod 1982.).
Iz veoma bogate biografije dr Berislava Borčića pominjem sledeće:
- aktivnosti u Higijenskoj sekciji Društva naroda i
Rokfelerove fondacije u zemlji i inostranstvu do 1930. godine,
- aktivnosti u svojstvu izaslanika Društva naroda i stručnjaka
Higijenske sekcije u Kini od 1930 – 1938. godine,
- aktivnosti nakom povratka u Jugoslaviju od l938. do 1945.
godine i
- aktivnosti koje je obavljao kao ekspert u službi
Ujedninjenih nacija, Svetske zdravstvene or-ganizacije, UNRRA-e
i UNICEF-a.
Dr Vladimir Bruneti je Srbijanac, državni hemičar, profesor
Poljoprivredno-šumarskog fakulteta u Ze-munu, načelnik Ministarstva
za zdravlje Kraljeivine SHS rodjen je u Beogradu 30. aprila 1881,
gde je i umro 1980. godine, a studirao je prirodne nauke u Beču i
Berlinu, gde se usavršavao iz oblasti bakteriologije i sudske
medicine. Farmaceutski fakultet je završio u Beču 1903. godine, a u
Berlinu je studirao prirodne nauke i doktorirao iz hemije 1907.
godine kod nobelovca profesora Fišera i Nernsta. U toku 1908. godine
na Farmaceutskom fakultetu Berlinskog univerziteta radio je kao
asistent kod profesora Tomasa i bavio se ispitivanjem životnih
namirnica. Po povratku u Beograd 1909. godine postavljen je za
hemičara u Državnoj hemijskoj laboratoriji. Radio je na
Farmaceutskom institutu Berlinksog univerziteta, a 1909. godine
primljen je na mesto aststenta Državne hemijske laboratorije u
Beogradu. Ponovo se vratio na Berlinski univerzitet 1912. godine i
završio bakteriologiju i kurs iz sudske medicine. Bio je dobrovoljac
u Balkanskim i I svetskom ratu, gde je koristio svoje znanje iz
bakteriologije, farmacije i hemije. Tokom I svetskoga rata
zbrinjavao je obolele od trbušnog tifusa, pegavca i kolere i
učestvovao u suzbijanju epidemija ovih bolesti, ali je i sam oboleo
od trbušnog tifusa i tuberkuloze. Iz jednog pisma dr Vladimira
Brunetija pisanog u Parizu 24. februara 1917. godine Ministru
unutrašnjih dela jasno se vidi da je 29. decembra 1916. godine
započeo lečenje koristeći plaćeno dvomesečno odsustvo.
Kao pitomac Srpske vlade poslat je na studije u Pariz, što je i
opisano u ovom članku, gde se zadržao godinu dana a potom odlazi da
nastavi studije u Londonu. Posle završetka rata 1919. godine,
iskoristio je svoje veliko stručno znanje i iskustvo stečeno u
inostranstvu za rad u oslobođenoj domovini. 25. juna 1919. godine
učestvovao je u fomriranju Komisije za izradu I jugslovenske
farmakopeje, komisije za izradu Zakona za apoteke i apotekare,
Apotekarske komore i Centralnog apotekarskog slagališta sa
laboratorijom u Beogradu i filijalama širom tadašnje Jugoslavije. U
toku 1919. godine angažovao se u izradi nacrta o osnivanju
Farmaceutskog fakulteta. Svoju naučno-istraživačku karijeru završio
je kao profesor analitičke hemije i hemijske tehnologije na
Poljoprivredno-šumarskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, gde je
radio do penzionisanja 1932. godine. Za posebne zasluge odlikovan je
Ordenom zasluge Svetog Save trećeg reda i Ordenom Srpskog društva
Crvenog krsta. Autor je značajnih stručnih radova [13, 14].
Slika 1.
Obaveštenje Kraljvskom srpskom Poslanstvu u Bernu, o upućivanju
na školovanje
dr Berislava Borčića i dr Vladimira Brunetija
Slika 2.
Prva stranica izveštaja dr Brinetija o školovanju u Francuskoj
Slika 3.
Dokument o finansiranju produžetka školovanja dr Brinetija u
Francuskoj
Slika 4.
Dr Berislav Borčić, pitomac srpske Vlade na Krfu
Mnogi detalji iz života i rada dr Vladimira Brunetija opisani su u
ovom članku, ali samo oni koji se odnose na period njegovog života
od početka do kraja I svetskog rata, što predstavlja značajnu dopunu
njegove bogate stručne biografije. Time je ispunjen i glavni cilj
ovog rada.
ZAHVALNICA
Dugujem zahvalnost prof. Anti Škrobonji sa Medicinskog faklulteta u
Rijeci kao i prof. dr Biserki Belize i dr Meliti Rastije na pomoći u
izradi ovog rada. |
|
|
|
