| |
|
|
Istorijat
Ginekološko-akušerske službe u Zaječaru do 2015. godine
Vera Najdanović Mandić (1), Gordana Lučić (2)
(1) DISPANZER ZA ŽENE, ZDRAVSTVENI CENTAR ZAJEČAR,
(2) ZAVOD ZA JAVNO ZDRAVLJE „TIMOK“, ZAJEČAR
Davne 1868. godine je otvorena prva bolnica u Zaječaru, koji je tada
imao 3500 stanovnika. Tri godine kasnije, 1871. u Zaječar dolazi i radi
Stevan Mačaj, kao okružni fikizus i prvi ginekolog-akušer na ovom
prostoru. Grad se širi, broj stanovnika raste na 9000, kao i njihove
potrebe za lečenjem. Kapacitet bolnice se uvećava. Izgradnja namenskog
objekta za novu bolnicu počinje 1906. godine, i to na sadašnjoj
lokaciji, gde je na drugom spratu izdvojeno porodilište. U bolnici su
radile četiri babice (Sofija Dragutinović, Julijana Nađ Timićka, Jelena
Jankovićka, Marija Milosavljevićka). Od 1924. godine dr Stavra Hristić
radi kao šef ginekološkog odeljenja. Od 1935-1958. godine za šefa
ginekološko-akušerske (GA) službe u Zaječaru dolazi dr Krunoslav
Popović. Godine 1953., odlukom Ministarstva zdravlja Srbije, bolnica u
Zaječaru postaje bolnica prve kategorije. Odvaja se akušerstvo od
ginekologije, i zauzima ceo jedan sprat bolnice. Primaju se novi lekari:
1955. dr Mileva Veličković, 1957. dr Radoslav Paunović i 1958. dr
Stanoje Pavlović. Tokom šezdesetih godina GA služba se dalje širi i
primaju se novi lekari: dr Miodrag Jelenković – 1963., dr Todor Živković
– 1964., dr Jovan Vasilijević – 1965. Godine 1967. godine GA odeljenje
dobija zasebni objekat, dvospratnu zgradu, u kojoj je i danas. Ima
sopstvenu operacionu salu sa novom opremom. Odeljenj dobija i kolposkop,
opremu za citodijagnostiku, kardiotokograf. Tokom sedamdesetih godina
započinje se sa organizovanim sistematskim pregledima žena, a postoji
podatak da je 1971. pregledano oko 10.500 žena, od 25 do 65 godina
starosti, što je tada bio najveći broj pregledanih žena na području
Srbije. Tih sedamdesetih godina, u saradnji sa Medicinskim fakultetom u
Nišu i Zavodom za tehničku saradnju sa instranstvom, organizuje se
Bolnica u Zuari, u Libiji, pa deo kadrova odlazi da radi u toj bolnici.
Dolaze novi, mladi lekari: dr Vencislav Milavec – 1971., dr Biljana
Mikijeljević – 1973., dr Slavke Jovanović – 1976. i dr Slobodan
Miloševića – 1977. Godine 1980. počinje da radi novi Dom zdravlja u
Zaječaru i Dispanzer za žene. Tu se rade sistematski pregledi radi ranog
otkrivanja karcinoma kod žena, savetovališta za trudnice, sterilitet,
kontracepciju, patronaža odojčadi i babinjara, redovni specijalistički
pregledi i drugi ambulantni poslovi. Posebna pažnja je posvećena razvoju
citološke dijagnostike. Primaju se novi lekari i šalju na stručno
osposobljavanje. U GA službu dolazi nova generacija lekara: dr Slobodan
Žikić – 1982., dr Vera Najdanović – 1985., dr Ljubica Milošević – 1988.
i dr Nada Jovanović – 1989. Prvi ultrazvučni aparat u zaječarskoj
bolnici je bio u sklopu Radiološke službe od 1984. godine. Koristili su
ga i ginekolozi, dok nisu dobili svoj aparat u Dispanzeru za žene 1998.
Od tada, svi lekari tokom specijalizacije edukuju se za ultrazvučnu
dijagnostiku. Služba se i dalje kadrovski jača; dolaze : dr Zoran Roško
– 1990., dr Dragoslav Kalinović – 1994., dr Branko Ivković – 1995., dr
Biljana Popović – 1995., dr Mirko Trailović – 2000. i dr Zoran
Radivojević – 2008. Rad GA službe tokom 2008. godine trpi značajne
promene, uslovljene zakonskim regulativama u zdravstvu koje zahtevaju
odvajanje primarne od sekundarne zdravstvene zaštite. Nezadovoljstvo
novonastalim stanjem dovelo je 2009. do kadrovskog osipanja u Službi,
zbog odlaska troje specijalista srednje i mlađe generacije. Od
preostalih lekara, troje je bilo starije od 60 godina, te se primaju
novi specijalizanti: dr Žaklina Savić Mitić – 2009, dr Ivan Čikarić i dr
Mladen Jolić – 2010., i dr Maja Cukić – 2012.
Ključne reči: ginekološko-akušerska služba Zaječar, istorijat, lekari
Orleanka srpske medicine,
dr Draginja Draga Ljošić Milošević
Brakočević D, Jovanović M.
DOM ZDRAVLJA “VRAČAR”
Ova izuzetna žena borac posle završene Više ženske škole 1871 godine u
Beogradu i jedne godine prirodnjačke škole na Velikoj školi završava
medicinu u Cirihu 1879.
Takođe u tom periodu (1876-1878) kao student sa činom sanitetskog
poručnika učestvuje u srpskoturskim ratovima nesebično se dajući znanjem
i srcem kako to toplo i hrabro žena zna.
Po dolasku u Beograd i ako četvrta žena lekar u evropi, ne dobija
zasluzeno mesto po obrazovanju. Naprotiv, ona polaže pred komisijom
sastavljenom od eminentnih lekara državni ispit da bi joj se dozvolila
lekarska praksa.
Njen život gledam kao umetnost pionira medju nama ženama lekarima i čast
mi je nazvati se njenom koleginicom.Njoj se odobrava bavljenje lekarskom
praksom ali ne i u državnim bolnicama i ako tad u Srbiji postoji samo 79
lekara i to uglavnom stranaca.Ni to ovu divnu koleginicu ne sprečava da
obavlja svoj posao u ordinaciji koja se nalazi u kući njenog brata Đure
u Jevremovoj ulici.Velike borbe za svoje mesto kao i za zdravlje
pacijenata ostavljaju trag i na zdravlje dr Drage, ali posle odlaska u
sanatorijum na Krim bivaju sanirane njene promene na plućima i ona se
vraća svom poslu i svojoj zemlji. Takođe se ostvaruje i kao supruga
našeg poznatog revolucionara Aranđela Raše Miloševića, a i kao majka
petoro dece, od kojih i njena ćerka Radmila Milošević takođe završava
medicinu 1911, takođe u Cirihu.Ova divna doktorka, supruga, majka i
prijatelj postaje i prva žena član SLD-a, kao i osnivač 1904 Materinskog
udruženja čiji je zadatak smanjiti smrtnost odojčadi i zbrinuti odbačenu
decu.U ratovima se zaboravljala njena polna pripadnost i vodila je i
više bolnica ali u mirnodopskim uslovima njena molba ministru zdravlja
za ravnopravnost sa kolegama rezultirala je otkazom iz državne službe.U
to doba je mnogo veća umetnost nego danas bila biti doktor, supruga,
majka, prijatelj a ne oštetiti ni sebe ni svoju porodicu.Život Drage
Ljočić ugasio se 5. novembra 1926. godine. Umrla je u svojoj porodičnoj
kući na Topčiderskom brdu , sahranjena na Novom groblju, uz dostojan
ispracaj mnogih Beograđana.
Sa njom nije prestala umetnost nas žena lekara da se utopimo i uklopimo
u profesiju za koju se danas u dvadeset prvom veku misli da bolje i
savesnije rade muškarci i u mnogim zemljama naše planete imaju veće
plate samo zbog polne pripadnosti.
Estetika kao funkcija u
medicini
Ljubomir Panajotović (1), Marko Panajotović (2), Rade Panajotović (2)
(1) EVROPSKI UNIVERZITET, BEOGRAD,
(2) MEDICINSKI FAKULTET UNIVRERZITETA U BEOGRADU
Forma prati funkciju, rekao je pre mnogo godina Frank Lloyd Wright,
veliki američki arhitekta.Lepi zubi i prirodan osmeh su sigurno jedan od
najvažnijih činilaca pri formiranju opšteg utiska o nekome. Uredna
frizura, čista koža, pravilne crte lica, mladalački izgled uz uglađeno
ponašanje i prikladnu odeću čine osobu privlačnom i u privatnom i u
poslovnom smislu. Nadoknađivanje izgubljenih zuba, lečenje i
popravljanje postojećih, korekcija nosa i pregrade, operacija opuštenih
kapaka i klempavih ušiju, peglanje bora filerima, Botoxom i liftingom,
podizanje dojki i zatezanje trbušnog zida spadaju u široko područje
estetske hirurgije (medicine).Prema Ser Haroldu Gilisu rekonstruktivna
hirurgija ima za cilj restauraciju onoga što je Bog kreirao, a estetska
je pokušaj da se prevaziđe božje delo. Drugi za estetsku hirurgiju tvrde
da “to nije hirurgija za održavanje života i zdravlja”, da je to
“psihijatrija sa nožem”, “hirurgija koja podstiče ljudsku taštinu”, ali
i “koja poboljšava kvalitet života”. Sve ovo implicira negativne stavove
o hirurgiji iz estetskog razloga (estetskoj hirurgiji) i stavlja je u
rang manje važne hirurške delatnosti. Nepodeljeno je mišljenje da sve
operacije iz domena plastične hirurgije nose u sebi elemente estetike.
Ali, mišljenje da ljudska taština daje indikaciju za hirurgiju inicira
negativan odnos prema njoj.Može li se uvek razgraničiti funkcionalna
(rekonstruktivna) od estetske hirurgije? I funkcionalna od estetske
potrebe? Operacija urođenog rascepa usne i nepca, operacije
kraniofacijalnih dizostoza, redukcija dojki koje opterećuju kičmu svojom
težinom, rekonstrukcija dojke posle mastektomije, abdominoplastika sa
hernioplastikom, pa čak i vaginoplastika kod agenezije, u osnovi ili
velikim delom imaju zadatak korekcije forme, odn. estetike, ali i neke
druge funkcije. Tvrdnja teoretičara estetike da je osobenost estetske
funkcije u tome što ona „nema nikakav konkretan cilj, nije usmerena na
izvršavanje bilo kakvog praktičnog zadatka, već samo izazivanje
estetskog zadovoljstava“ i da se ona „pre svega vezuje za formu stvari
ili čina“ (Makaržovsky) se u navedenim slučajevima ne može prihvatiti.
Svaki pokušaj da se odvoji estetika od funkcije u hirurgiji postje
apsurdan. Sud po kome je nešto lepo je paradigma estetskom sudu o ukusu.
Međutim, i pored postojanja nekih (univerzalnih) standarda ukusa, ne
može se izbeći mišljenje da su sudovi o lepom bazirani na subjektivnim
osećanjima zadovoljstva, opažajnog, ali i svakog drugog. Pacijentkinja
kojoj je učinjena estetska korekcija nosa, nezadovoljna, tuži doktore.
Nije zadovoljna izgledom nosa jer je očekivala da će posle operacije
naći bračnog partnera, dobiti (bolji) posao, rešiti socijalni status
itd. A nije. Đakon koji traži da mu se nadoknade prva tri amputirana
prsta desne šake kako bi vršio sveštenu funkciju. Čovek koji zahteva
uvećanje nosa ne bi li izgledao muževnije. Brojni zahtevi za uvećanjem
muškog polnog organa, motivisani su istom potrebom. Zahtevi za promenom
pola, identiteta imaju, takođe, svoju motivaciju. Ima li u ovim
slučajevima estetika „konkretan cilj“? Svakako da. I, to je ono što je
čini funkcijom. Možemo tvrditi da forma, odnosno estetika „per se“ ima
ulogu funkcije, dakle, da je estetika funkcija.Ne samo radi postizanja
ličnog zadovoljstva pacijenta, već i kao faktor u ostvarivanju određenih
ciljeva i potreba.
Ključne reči: estetika, funkcija,estetska hirurgija
E-mail: panajotovic@gmail.com
Život i delo dr Hakaru
Hashimota
Nebojša Paunković, Džejn Paunković, Milijana Jakovljević
POLIKLINIKA “PUNKOVIĆ”, ZAJEČAR
Uvod: Hashimoto tireoiditis (HT), vrlo česta bolest štitaste žlezde,
sada je poznata kao autoimuno tireoidne oboljenje. Medjutim vrlo malo se
zna o njenom pronalazaču, čoveku koji ju je prvi opisao. On je prikazao
četiri pacijenta sa hroničnim oboljenjem štitnjače, koje je nazvao
struma lymphomatosa, a karakterisalo se difuznom limfocitnom
infiltracijom sa prisustvom germinativnih centara, sa atrofijom
parenhima i eozinofilnim promenama u pojedinim folikularnim ćelijama.
Otkriće Hashimotovog tireoiditisa: Dr Hakaru Hashimoto rodjen je u
Japanu 1881 godine. Posle završetka studija započeo je staž u Hirurškoj
klinici u Fukuoki. Profesor Miyake, šef odeljenja obučio je dr Hashimota
i u tehnici pravljenja mikroskopskih preparata štitaste žlezde. Par
godina kasnije, on je izučavao patologiju po rukovodstvom prof Eduarda
Kaufmana, u Getingenu, Nemačka. Tamo je objavio rad pod naslovom Zur
Kenntnis der lymphomatösen Veränderung der Schilddrüse (Struma
lymphomatosa) u Arhivu za kliničku hirurgiju, u
Berlinu,1912:97:219-248.. Hashimotova glimfomatozna strumah bila je
ignorisana sve do 1931 godine kada je Allen Graham iz Klivlenda objavio
svoje slučajeve ove bolesti i kada je insistirao da je Hashimoto prvi
otkrio tu bolest i tražio je da se nazove prema njemu. Hakaru Hashimoto
se po izbijanju Prvog svetskog rata vratio iz Nemačke u Japan 1916 gde
otvara praksu. Umro je od trbušnog tifusa 1934 u 53 godini života.
Ključne reči: struma lyphomatosa, Hashimoto thyroiditis, autoimuna
thireoidna bolest |
|
|
|
