| |
|
|
Sindrom policističnih ovarijuma – metabolički i
reproduktivni aspekti
Doc. Dr Đuro Macut
KLINIKA ZA ENDOKRINOLOGIJU, DIJABETES I BOLESTI METABOLIZMA KCS I
MEDICINSKI FAKULTET U BEOGRADUSindrom policističnih ovarijuma (PCOS)
se karakteriše prisustvom hronične anovulacije i hiperandrogenizma kod
žena u reproduktivnom periodu. Učestalost ovog složenog endokrinog i
reproduktivnog sindroma se kreće od 6 do 10% i predstavlja jednu od
jačešćih endokrinopatija. Istorijat sindroma datira od početka dvadestog
veka kada je nazivan Štein-Leventalovim sindromom. Patofiziološki
mehanizmi nastanka podrazumevaju neuroendokrinu teoriju izmenjene
osetljivosti gonadotropin-oslobađajućeg hormona, teoriju povećane
sinteze androgena u tekalnom sloju jajnika, toriju o ulozi kore
nadbubrega i sinteze adrenalnih androgena kao i danas široko prihvaćenu
teoriju o insulinskoj rezistenciji i njenom uzajamnom odnosu sa sintezom
androgena, kao i posledicama ovakvog stanja na metaboličke i
reproduktivne procese kod žena sa PCOS. Od kada su 2003.godine usvojeni
zajednički kriterijumi Evropskog društva za humanu reprodukciju i
Američkog društva za reprodutkvinu medicinu, a kojima se PCOS
dijagnostikuje na osnovu prisustva 2 od 3 kriterijuma (hronična
anovulacija, klinički hiperandrogenizam ili biohemijska
hiperandrogenemija, i prisustvo policistično izmenjenih jajnika), danas
govorimo o postojanju četiri odnovna fenotipa PCOS koji odražavaju
ozbiljnost karakteristika sindroma kod žene sa sindromom. Stanje
hronične anovulacije je često kod žena sa oligomenorejom ili amenorejom,
a potvrđuje se prisustvom niskih vrednosti progesterona u lutealnoj fazi
menstrualnog ciklusa. Hiperandrogenizam podrazumeva prisustvo akni ili
hirzutizma, dok hiperandrogenemija podrazumeva postojanje povišenog
ukupnog ili slobodnog testosterona. Policističan izgled jajnika
podrazumeva prisustvo preko 10 cista malih promera potvrđenih na
ultrazvučnom pregledu. Žene sa PCOS su u gotovo 50% gojazne što dodatno
može pogoršati metabolički profil i voditi razvoju metaboličkog
sindroma. Ključna metabolička posledica se odnosi na značajno prisustvo
dislipremije koja se karakteriše povišenim nivoom lipoproteina niske
gustine (LDL), povišenim nivoom triglicerida i sniženim nivoom
lipoproteina visoke gustine (HDL). Pokazano je da žene sa PCOS imaju
veću sklonost ka oksidaciji LDL-a što dodatno pogoršava njihovu već i
onako ispoljenu skolonost ka nastanku kardiovaskularnih bolesti. Pored
dislipidemije, žene sa PCOS ispoljavaju specifičan vid insulinske
rezistencije i skonost ka poremećaju glikoregulacije. U odnosu na
ispoljenu kliničku sliku, metabolički profil ili postojanje
anovulatornog steriliteta, potrebno je prilagoditi i terapijski pristup.
Kombinovani oralni kontraceptivi se danas uspešno koriste kod žena sa
hroničnim poremećajem menstrualnog ciklusa dok su antiandrogeni
rezervisani za osobe sa značjno ispoljenim kožnim karakteristikama ili
hirzutizmom. Promena stila života kod žena sa PCOS i povećanom telesnom
masom ili gojaznošću, podrazumeva da se povećanjem fizičke aktivnosti
može uspostaviti poboljšanje kliničkih znakova ili simptoma, i smanjenje
insulinske rezistencije i pri umerenom gubitku telesne mase. Metformin
danas postaje rutinsko sredstvo u lečenju žena sa PCOS i primena ovog
agensa doprinosi smanjenju insulinske rezistencije, prevenira nastanak
glukozne intolerancije i povećava stopu ovulacije. Danas se smatra da
metformin može doprineti i smanjenju rizika od nastanka ovarijalnog
hiperstimulacionog sindroma (OHSS). Standard u lečenju hronične
anovulacije i dalje predstavlja klomifen citrat, potentni antiestrogen
koji deluje na hipotalamusnom nivou. Ukoliko terapijski režimi sa
metforminom i klomifen citratom ne daju rezultate, danas je postignut
konsenzus da primena malih doza rekombinatnog folikulostimulirajućeg
hormona u režimu sa postpenim povećanjem doze, dovodi do odgovarajuće
folikulogeneze i smanjenja rizika za nastanak OHSS.
Rano
otkrivanje i lečenje reaumatoidnog artritisa
Docent dr Bojana Stamenković
MEDICINSKI FAKULTET, UNIVERZITET U NIŠU. INSTITUT ZA LEČENJE I
REHABILITACIJU NIŠKA BANJA
Reumatoidni artritis (RA) je zapaljenska hronična sistemska bolest
nepoznatog uzroka, čija je glavna klinička manifestacija prisustvo
hroničnog poliartritisa uz ređe zahvatanje drugih organa i sistema.
Pogađa 0,5-0,8% populacije odraslih osoba u celom svetu i ekonomski
uticaj ove bolesti uvećan je visokim nivoom funkcijskog oštećenja koje
izaziva. Ukoliko se ne leči, 20-30% osoba postane permanentno nesposobno
za rad u roku od 3 godine od postavljanja dijagnoze.
Rana dijagnoza se postavlja na osnovu kliničkog pregleda bolesnika,
osnovne laboratorijske procene koja uključuje kompletnu analizu broja
krvnih ćelija, RF i SE ili CRP, anti citrulinska antitela (ACPA- koja se
često nalaze u krvi u ranom stadijumu RA) uz procenu bubrežne i
hepatične funkcije;ovi nalazi pomažu u izboru adekvatne terapije.
Radiografski snimci se najčešće koriste za početnu kliničku procenu i
monitoring RA. Poslednjih godina se ističe značaj magnetne rezonancije u
detekciji ranog edema kosti i proliferacije sinovije, pre pojave
radiografskih promena, ali je njena rutinska primena ograničena. Dopler
ultrasonografija se koristi za otkrivanje rane faze proliferacije
sinovije, destrukcije zglobne hrskavice i subhondralne kosti.
Savremeni koncept lečenja reumatoidnog artritisa obuhvata: 1. ranu
dijagnozu (3-6 meseci od pojave tegoba); 2. rano agresivno lečenje
niskim dozama kortikosteroida i uvođenje metotreksata (10-25mg nedeljno)
uz postepeno smanjenje doze i ukidanja kortikosteroida; 3. ukoliko nije
postignuta efikasnost lečenja ili postoje znaci intolerancije na
metotreksat uvodi se biološki lek; 4. U slučaju da posle 3-6 meseci nema
terapijskog odgovora uvodi se lečenje drugim biološkim lekom (blokator
CD 20).
Primena bioloških lekova pomogla je poboljšanju lečenja reumatoidnog
artritisa i omogućila sprečavalje komplikacija nastalih usled oštećenja
zglobova i isto tako značajno poboljšala kvalitet života obolelih od ove
hronične bolesti.
Da li je karcinom tiroideje
nasledan ili ne
Doc. Dr sci Vladan Živaljević
MEDICINSKI FAKULTET BEOGRAD, CENTAR ZA ENDOKRINU HIRURGIJU, KCS BEOGRAD
Da li je karcinom štitaste žlezde nasledan ili ne? Odgovor na ovo
pitanje je jednostavan kod pacijenata sa medularnim karcinomom koji je
jasno genetski determinisan tumor. Ali ovaj histopatološki tip tumora,
porekla iz parafolikuskih ćelija, ima manje od 10% pacijenata sa
karcinomom štitaste žlezde. Šta je sa većinom obolelih koji imaju
karcinom porekla iz folikulske ćelije, pre svega daleko najčešćim među
njima papilarnim karcinomom? Da li pacijentu sa nemedularnim karcinomom
štitaste žlezde treba uopšte ukazati na mogućnost da je tumor koji ima
potencijalno nasledan?
Danas je familijarna forma nemedularnog karcinoma štitaste žlezde jasno
klinički ali ne i genetski definisana forma tumora. Nalazi se kod 1-5%
obolelih od nemedularnog karcinoma štitaste žlezde. Najčešće je u
pitanju papilarni karcinom, ali je opisan i kod ostalih tumora porekla
iz folikulske ćelije. Karakterišu ga manja razlika u učestalosti u
odnosu na pol i javljanje u mlađem životnom dobu u poređenju sa
sporadičnom formom tumora. Može se javiti kod dva ili više članova jedne
porodice. Što je veći broj člnova porodice oboleo to je tumor
agrsivniji. Kliničke karakteristike ukazuju na veću agresivnost
familijarne forme tumora nego sporadične, koja se ispoljava time što je
tumor češće bilateralan, multicentričan, češće su prisutne invazije
kapsule i angioinvazija i češće daje regionalne i udaljene metastaze.
Češći su i recidivi, kraće remisije bolesti i prognoza je nešto lošija
kod familijarne nego kod sporadične forme bolesti. Zbog toga u lečenju
treba uvek primeniti multimodalni tretman, bez obzira na veličinu
tumora, koji uz hirurško lečenje podrazumeva i terapiju radioaktivnim
jodom, a zatim supstituciono-supresionu terapiju tiroiskinom. Hirurško
lečenje treba da bude radikalnije nego kod sporadične forme i minimalna
operacija koju treba uraditi je totalna tiroidektomija. Kod operisanih
zbog familijarne forme potrebne su stalne i češće kontrole nego kod
pacijenata sa sporadičnim nemedularnim karcinom štitaste žlezde. Podatak
o pozitivnoj porodičnoj anamnezi predstavlja dopunski kriterijum u
selekciji pacijenata sa promenom u štitastoj žlezdi za hirurško lečenje.
Savremeni
koncept u lečenju teških opekotina
Prof. dr sci. med. Ljubomir Panajotović
VISOKA MEDICINSKA ŠKOLA STRUKOVNIH STUDIJA “MILUTIN MILANKOVIĆ“ BEOGRAD.
AMERICAN SCHOOL OF MEDICINE AT BELGRADE, EUROPEAN UNIVERSITY BELGRADE
Ekstenzitet opekotine i njen morbiditet, mortalitet, prognoza i ishod
određeni su najpre površinom i dubinom opečene kože, kao i starošću
bolesnika. Ishod opekotine zavisi i od opšteg stanja zdravlja, udruženih
povreda, septičkih komplikacija i drugih uzroka. Opekotine se dele na
teške i lake, zavisno od dubine, opsežnosti zahvaćene površine kože,
vrste opekotine, lokalizacije povrede, opšteg stanja, kao i pridruženih
povreda, komorbidnih stanja, starosti. Lečenje teškog opekotinskog
bolesnika obuhvata lokalni i sistemski tretman.
Sistemski tretman podrazumeva borbu protiv šoka, sistemskih komplikacija
(bubrežnih, respiratornih, srčanih, metaboličkih), infekcije i nadoknadu
nutritivnih i energetskih potreba. Ukoliko opekotine Ila, Ilb i III
stepena zahvataju više od 15% telesne površine, dolazi do sistemskih
promena , odnosno tzv. opekotinske bolesti. Gubitak cirkulatornog
volumena plazme kao posledica povećane propustljivosti kapilara je
glavni uzrok nastajanja hipovolemičkog opekotinskog šoka, a resorpcija
toksičnih materija u cirkulaciji dovodi do sistemskih promena. U pogledu
količine i vrste infuzionih tečnosti koje se upotrebljavaju u prva 24 h
postoje različiti pristupi, ali je sada u najširoj upotrebi balansirani
izotonični rastvor Ringer-laktata koji ima odnos laktata kao bikarbonata
prema hloridu 23:103 mEq/1 što ga čini približnijim sastavu
ekstracelularne tečnosti, odbilo kog drugograstvora. Orijentaciona
količina ringer-laktata za prva 24 h izračunava se prema Bruk ili
Parkland formuli: 2 odnosno 4ml Rl x % op. pov.x tel. tež.u kg. U
sledeća 24 časa pacijent dobija 0,3-0,5 ml/kg/% ope-čene površine
koloida i metaboličke tečnosti (rastvori Glucose), dovoljno da ima
adekvatnu diurezu. Posle drugog dana pacijent postepeno prelazi na
peroralno unošenje tečnosti, a intravenski date količine se smanjuju
prema oralnom unosu. Najvažniji od parametara u proceni potrebne
količine tečnosti je satna diureza (optimalno 30-50 ml na sat).
Mehanička ventilacija je neophodna u lečenju inhalacione opekotine
nastale udisanjem vrelog vazduha, toksičnih produkata sagorevanja,
ugljen-monoksida ili vrelih para, sa teškim oštećenjem pluća, ARDS-om i
intoksikacijom organizma. Nutritivna podrška je jedan od glavnih
činilaca u lečenju teško opečenih. Sprovodi se parenteralnim i
peroralnim putem.Najznačajniji varijable u određivanju veličine
kataboličnog odgovor na tešku opekotinu su telesna težina na prijemu,
procenat opečene TBSA, metabolička stopa izražena kao procenat
predviđenih energijskih potreba, vreme od opečenja do primarne ekscizija
rane i opekotinska sepsa. Lokalni tretman čine obrada opekotinske rane i
hirurško lečenje. Obrada opečenih površina započinje uzimanjem briseva i
kupanjem u kadi ili pranjem antiseptičnim sredstvom i ispiranje toplim
fiziološkim rastvorom. Hirurški se uklanjaju delovi epiderma i
devitalizovanih tkiva. Cilj hirurškog lečenja opekotine je zatvaranje
opekotinske rane uz postizanje maksimalnih funkcionalnih i estetskih
rezultata. U hitne hirurške postupke spadaju: traheotomija (ukoliko nije
moguća intubacija), dekompresivne incizije (esharotomija) kod
kompromitovane vaskularizacije, dekompresija nerava, fasciotomija,
subkonjunktivalna incizija, ligatura krvnog suda, intervencije zbog
velikih visceralnih povreda, amputacije iz vitalnih indikacija, duboke
incizije kod opekotina fosforom u cilju vađenja čestica i dr. Površne
opekotine (I-IIa) stepena nakon inicijalne hirurške obrade se leče
konzervativno. Duboke opekotine (Ilb, III stepen) zahtevaju hirurško
lečenje: rana tangencijalna ekscizija (najranije trećeg do petog
postopekotinskog dana) i autotransplantaciju kože. Borba protiv
infekcije dubokih opekotina uključuje hiruršku obradu, upotrebu topičnih
antibakterijskih sredstava i primenu antibiotika.
Ključne reči: opekotine, lečenje, lokalni tretman, sistemsko
lečenje, hirurško lečenje
Savremeni trendovi u
rekostrukciji endodontski lečenih zuba
Doc.dr Rade Živković
STOMATOLOŠKI FAKULTET, KLINIKA ZA STOMATOLOŠKU PROTETIKU, UNIVERZITET U
BEOGRADU
Zub nakon endodontskog tretmana se danas može rekonstruisati na
različite načine. Mogućnost rekonstrukcije zavisi pre svega od količine
zbnog tkiva koje je preostalo na endodontski tretiranom zubu.
Endodontski tretman i sve procedure sa ciljem daljeg uklanjanja zubnog
tkiva mehanički slebe zub i time smanjuju njegovu otpornost na
opterećenja. Savremeni stomatološki materijali pružaju različite
mogućnosti u pristupu zbrinjavanja endodontski lečenih zuba. Pored
livene nadogradnje koja je dugo godina predstavljala klinički standard,
danas su sve prisutniji fabrički gotovi kočići. Dentalana industrija
nameće izbor veoma različitih kočića kako u pogledu materijala tako i u
pogledu dizajna. FRC (fiber-glass reinforced composite) kočići sa
ojačanim kompozitnim vlaknima predstavljaju alternativu mnogim
konvencionalnim materijalima. Upotreba ovih nemetalnih kočića je
relativno laka, brza, bezbedna i pouzdana. Istraživanja autora ukazuju
na dobre rezultate novih nemetalnih sistema nadogradnje zuba. Imaju
fizičke osobine slične dentinu, postižu maksimalnu retenciju sa malo
uklanjanja dentina iz kanala korena, ne remete distribuciju opterećenja
kroz zubne strukture, zadovoljavaju estetske zahteve, relativno se lako
plasiraju u kanal korena i lako se cementiraju, omogućuju dobru
retenciju kruničnog dela nadogradnje, poseduju mogućnost lake revizije,
laki su za upotrebu, bezbedni i pouzdani, i ekonomski su prihvatljivi.
Nemetalni fiber-glass kočići se nedvosmisleno nameću kao savremen sistem
nadogradnje endodontski lečenih zuba, i predstavljaju veliki doprinos u
poboljšanju kvaliteta sveukupnog protetskog tretmana.
U svakodnevnoj stomatološkoj praksi, lekar se često pri palniranju
fiksnih nadoknada susreće sa endodontski lečenim zubima. Pristup
endodontski lečenim zubima se promenio poslednjih godina. U cilju izrade
kvalitetnog stomatološkog rada u biološkom, mehaničkom i estetskom
pogledu, potrebno je dobro poznavanje različitih bioloških i mehaničkih
principa. Sposobnost planiranja i primene adekvatnog plana terapije,
predstavljaju siguran put lekara do uspeha.
Endodontski tretman kanala korena najčešće nastaje usled karijesa,
infekcije zubne pulpe, traumatskog oštećenja zuba, abrazije, oboljenja
parodoncijuma, ali i jatrogenih faktora (oštećenje zubne pulpe tokom
preparacije zuba). Očuvanje endodontski lečenih zuba ima značajnu ulogu
u očuvanju alveolarne kosti i međuzubnih odnosa dentalnih lukova. Zubi i
njihov parodoncijum imaju značajnu u očuvanju i receptorske funkcije
samog parodoncijuma.
Kao jedan od najznačajniji faktora u prognozi protetskih restauracija
endodontski tretiranih zuba je deo zuba iznad nivoa alveolarne kosti,
odnosno količina preostalog tvrdog zubnog tkiva.
Decenijama je, izrada livene nadogradnje bio standardan način protetskog
zbrinjavanja endodontski lečenih zuba. Livena nadogradnja predstavlja
fiksnu nadoknadu koja ojačava depulpiran zub i nadograđuje krunični deo
zuba, dajući mu oblik brušenog zuba kao osnovu za buduću zubnu krunu.
Ranije se smatralo da svaki depulpirani zub mora biti ojačan. U toku
endodontskog lečenja dolazi do značajne redukcije zubnog tkiva, čime se
umanjuje mehanička otpornost samog zuba i povećava sklonost ka lomu, a
posebno ukoliko se tako oslabljen zub optereti.
U dostupnoj literaturi i dalje su prisutna neslaganja u mišljenju da li
endodontski tretiran zub i njegov parodncijum imaju manju vrednost od
intaktnog zuba. U depulpiranom zubu nema odontogeneze, razmena materija
je ograničena, pa su zubna tkiva trošna, krta i sklona promeni boje. Kod
depulpiranih zuba dolazi do gubitka vlažnosti, a istraživanja koja su se
bavila ovom problematikom ukazuju na to da se modul elastičnosti i
tvrdoća zuba povećava sa gubitkom vlažnosti, odnosno, zubi postaju manje
elastični. Sa druge strane, neki autori navode da se procenat vlage i
biomehaničke osobine depulpiranih i vitalnih zuba ne razlikuju značajno,
tako da ne podržavaju ideju da se devitalizovani zubi u tolikoj meri
razlikuju od vitalnih.
Rekonstrukcija endodontski lečenih zuba ima za cilj, da takve zube
pipremi za prihvatanje metalokeramičkih ili keramičkih kruna. Livena
nadogradnja ili fabrički izrađeni kočići imaju za cilj da poboljšaju
vezu ostatka zuba i buduće nadoknade.
Istraživanja pokazuju da je upotreba kočića neophodna u svim slučajevima
kada preostalo zubno tkivo u cervikalnoj regiji nije u stanju da pruži
adekvatnu podršku i retenciju budućj kruni.
Važnje činjenice koje odlučuju kako tretirati endodotski lečene zube su:
da endodontski tretman slabi zub, preparacija kanala korena zuba za
budući kočić takođe dovodi do slabljenja već oslabljenog zuba zub, uloga
kočića je da obezbedi sigurnu vezu između preostalog zuba i zubne
krunice, ukoliko je ostalo dovoljno zubnog tkiva upotreba kočića nije
neophodna.
Budućnost depulpiranog zuba zavisi i od karakteristika primenjenih
materijala za njegovu restauraciju. Savremena stomatologija preporučuje
materijale koji imaju da imaju slične fizičke osobine zubnim tkivima, a
pre svega dentinu. Materijali za restauaciju moraju biti biokompatibilni
u oralnoj sredini. Takođe treba da imaju ulogu u absorbciji opterećenja
u toku funkcije, prenoseći samo ograničeno opterećenje na preostale
zubne strukture.
Tržište danas nudi različite materijale koji se koristeza kočiće i
krunični deo nadogradnje, kao i fiksirajuće komponente, imaju različite
fizičke osobine od dentina i pokazuju fundamentalnu razliku zamora
materijala. Na žalost, materijali koji se koriste za kočiće i krunični
deo nadogradnje, kao i fiksirajuće komponente, imaju različite fizičke
osobine od dentina i pokazuju fundamentalnu zubnih tkiva.
U savremenoj stomatološkoj praksi se zna da su za vrednost retencione
sile industrijskih radikularnih kočića odgovorni oblik kanala korena,
dužina, prečnik i površinska tekstura kočića, kao i vrsta veziva za
fiksiranje kočića.
Izbor industrijskih kočića vrši se na osnovu : karakteristika kočića
(dužina, pčernik, tekstuar, dizajn), morfoloških karakteristika kanala
korena (oblik korenskog kanala, dužina kanala korena, zakrivljenost),
količine preostalog zubnog tkiva i opterećenja kojem će nadoknada biti
izložen. Dok vrednosti retencione sile korenskog dela industrijskih
kočića zavisi od:karakteristika kočića (dužina, pčernik, tekstuar,
dizajn), karakteristika vezivnog materijala i morfoloških karakteristika
kanala korena. Na vrednosti retencione sile industrijskih radikularnih
koćića značajan uticaj ima prisustvo zdravog zubnog tkiva iznad
gingivalnog sulkusa koji je poznat kao Ferrule efekat i postojanje
prstena oko zdravog zubnog tkiva u visini 1-2 mm. Ferrule efekat
predstavlja vertikalni obruč, odnosno traku preostale zubne strukture u
gingivalnoj trećini nakon preparacije zuba. Preostala zubna supstanca
povećava retenciju, i njena glavna uloga da obezbedi formu retencione
sile i dugotrajnost buduće nadoknade.
Idealan sistem nadogradnje sa radikularnim industrijskim kočićem trebalo
bi da poseduje sledeće osobine: fizičke karakteristike slične dentinu,
maksimalnu retenciju sa minimalnim uklanjanjem dentina, ravnomernu
distribuciju napona duž zidova kanala korena, estetsku kompatibilnost sa
definitivnom nadoknadom i okolnim tkivom, indukovanje minimalnog napona
u toku cementiranja i opterećenja, otpornost na dislokaciju rotacijom,
dobri uslovi za retenciju materijala za krunični deo, jednostavna
upotreba.
Dentalana industrija nameće izbor veoma različitih kočića kako u pogledu
materijala tako i u pogledu dizajna. FRC (fiber-glass reinforced
composite) kočići sa ojačanim kompozitnim vlaknima predstavljaju
alternativu mnogim konvencionalnim materijalima. Upotreba ovih
nemetalnih kočića je relativno laka, brza, bezbedna i pouzdana.
Istraživanja autora ukazuju na dobre rezultate novih nemetalnih sistema
nadogradnje zuba. Imaju fizičke osobine slične dentinu, postižu
maksimalnu retenciju sa malo uklanjanja dentina iz kanala korena, ne
remete distribuciju opterećenja kroz zubne strukture, zadovoljavaju
estetske zahteve, relativno se lako plasiraju u kanal korena i lako se
cementiraju, omogućuju dobru retenciju kruničnog dela nadogradnje,
poseduju mogućnost lake revizije, laki su za upotrebu, bezbedni i
pouzdani, i ekonomski su prihvatljivi. Nemetalni fiber-glass kočići se
nedvosmisleno nameću kao savremen sistem nadogradnje endodontski lečenih
zuba, i predstavljaju veliki doprinos u poboljšanju kvaliteta sveukupnog
protetskog tretmana.
Najčešći problemi koji se javljaju prilikom restauracije endodontski
lečenih zuba livenim nadogradnjama ili industrijskim radkiularnim
kočićima su gubitak retencione sile, fraktura korena zuba i prelom
kočića. Kod preloma livene nadogradnje mogućnosti za reparaturu su male,
dok kod kompzinih kočića su mogućnosti veće.
Tradicionalna medicina i
odnos prema medicini zasnovanoj na dokazima
Prof. Milan Stanulović
ČLAN MEDICINSKE AKADEMIJE SRPSKOG LEKARSKOG DRUŠTVA, SEMMELWEIS DOCTORAL
STUDY PROGRAM, BUDAPEST, MAĐARSKA
Prikazaćemo približavanje dva, do skora nepomirljivo suptrostvljena
sistema: tradicionalna medicina i medicina zasnovana na dokazima. Prvi
korak približavanja odigrao se 1978. na značajnom skupu Svetske
zdravstvene oragnizacije (International Conference on Primary Health
Care, Alma-Ata, USSR). Ova konferencija je zapamćena po tome što je
istaknuto da je primarna zdravstvena zaštita najvažnija karika u
zdravstvenoj zaštiti svake zemlje i da tradicionalna medicina treba da
su uključi u primarnu zdravstvenu zaštitu. Od 1978. godine tradicionalna
medicina i medicina zasnovana na dokazima se sve više približavaju u
zakonskim normama na međunarodnom planu. I naš Zakon o lekovima i
medicinskim sredstvima definiše tradicionalni lek. Za dozvolu za
stavljanje u promet leka iz kategorije tradicionalne medicine od
podnosioca ne zahteva da dostavi rezultate pretkliničkih ili kliničkih
ispitivanja, ako može da pokaže da su aktivne supstance leka u dobro
ustanovljenoj upotrebi duže vreme, u okviru Evropske zajednice najmanje
10 godina, sa dokazanom bezbednošću, prihvatljivom upotrebom. Pri tome
se ne traži dokaz delotvornosti. U medicini zasnovanoj na dokazima, za
prihvatanje jednog leka traži se naučnim metodom prikupljeni dokazi kako
o delotvornosti i tako i o bezbednosti, kao i farmakokinetika lekovite
supstance. Za gerijatrijsku populaciju (stari /elderly > 65 god. i veoma
stari /very old > 75 god) danas postoje međunarodno usvojene smernice
ICH-E7 : (Studies in Support of Special Population: Geriatrics
http://www.emea.europa.eu/pdfs/human/ich/037995en.pdf, kao i
Evropska agencija za lekove EMA: Adequacy of Guidance on the Elderly
Regarding Medicinal Products for Human Use
http://www.emea.europa.eu/pdfs/human/opiniongen/49892006en.pdf)
Pored farmakokinetike, delotvornosi i bezbednosti traže i ispitanost
interacija za najčešće korišćene lekove za svaki par lekova koji se
možda koriste istovremeno zbog politerapije i multiple patologije. Iako
su interakcije među lekovima iz područj tradicionalne medicine ne samo
moguće, već u određenim slučajevima i dobro poznate, to se za ove ne
traži dokumantacija kod traženja dozvole za stavljanje u promet.
Izučavanje
istorije medicine u Srbiji
Prof. dr Mile Ignjatović
VOJNOMEDICINSKA AKADEMIJA BEOGRAD, KLINIKA ZA OPŠTU HIRURGIJU, BEOGRAD
Proučavanju istorije medicine ne pridaje se ni približno potrebna
pažnja na svim nivoima medicinske edukacije. Tako je svuda u svetu, iako
je to slika dostignutog medicinskog novoa: naučnog, stručnog i
kulturnog. Cilj rada je da kritički analizira izučavanje istorije
medicine Srbiji.
Književni rad na ovim prostorima nikada nije bio cenjen, a ništa nije
bolje ni sa medicinskom publicistikom. Istorija medicine u Srbiji nikada
nije dovoljno institucionalno proučavana. Izvanredni napori pojedinaca
često su izgledali kao donkihotovski pokušaji u potpuno nezaineresovanoj
okolini (državnoj, društvenoj i stručnoj). Razlozi za su mnogobrojni:
samoživost posle uspeha, prikrivanje grešaka, loša selekcija ljudi na
odgovornim mestima, podređivanje opštih interesa ličnim, neshvatanje
značaja, prikrivanje nesposobnosti, poremećen sistem vrednosti (društvo
ne ceni i ne valorizuje ovaj rad, težnja za sticanjem drugih dobara),
grabež polusposobnih i nezainteresovanost sposobnih, nepismenost,
ljubomora, netrpeljivost, lenjost, nedostatak kulture i neodgovornost
prema svom narodu, istoriji i medicini. Posebno je analiziran rad i
naznačen doprinos i sudbina pojedinih istoričara medicine kao što su
Vladan Đorđević, Vladimir Stanojević, Jovan Mijušković i dr. Izučavanje
istorije medicine je neophodno, jer sprečava ponavljanje istih grešaka,
korišćenje pogrešnih postupaka, poluistina ili zabluda. Pored svega,
pojava određenih bolesti bila je od takvog značaja da je bukvalno menjan
tok istorije. Punu pažnju istoriji medicine bi trebalo posvetiti na
medicinskim studijama zbog izuzetnih didaktičkih i humanističkih
aspekata, ali i na na poslediplomskim studijama svih oblika, jer upravo
ove studije stvaraju doktora – naučnika i lekara – mislioca.
Institucionalno, organizovano i kontrolisano izučavanje istorije
medicine neophodno je iz istorijskih, medicinskih, kulturnih i
nacionalnih razloga.
Ključne reči: istorija medicine, hirurgija; zdravstvene službe;
literatura
|
|
|
|
