| |
|
|
1.
Ishemijska bolest srca danas. Između evropskih preporuka i naše
prakse
Prof. Dr Zorana Vasiljević
Medicinski fakultet Beograd
2.
Mogući napredak u tretmanu depresije - razrešenje kliničkih problema
teraporezistencije i rezidualnih simptoma
Prof. Dr Slavica Đukić Dejanović
Medicinski fakultet u Kragujevcu, Klinika za psihijatriju
3.
Znanje i ponašanje mladih iz Srbije u sferi seksualnosti i
reprodukcije
Dr sci. med. Katarina Sedlecki
Institut za zdravstvenu zaštitu majke i deteta Srbije "Dr Vukan Čupić",
Beograd
Sprovođenje akcija koje imaju za cilj očuvanje reproduktivnog zdravlja
mladih je bitno iz više razloga. Prvi je rastuća učestalost seksualne
aktivnosti adolescenata, koja se iskazuje kroz sve veći udeo mladih koji
postaju seksualno aktivni tokom adolescencije. Drugi je evidentno
odlaganje rađanja za starije životno doba. Prema podacima popisa
stanovništva iz 2001. godine, veliki broj žena ne rodi prvo dete do 30.
godine (19,7% u Vojvodini i 21,8% u Centralnoj Srbiji). Mladi nemaju
dovoljno znanja i veština, koji su preduslov za bezbedno seksualno
ponašanje. To za posledicu ima nisku učestalost korišćenja kondoma i
drugih metoda kontracepcije, a rezultat je visoki stepen ugroženosti
reproduktivnog zdravlja mladih. Procenjena stopa adolescentnih trudnoća
od 50/1.000 devojaka uzrasta 15-19 godina je jedna od najviših u Evropi.
Da je učestalost polno prenosivih infekcija kod mladih u Srbiji visoka
ukazuju rezultati manjih studija dubinskog tipa, prema kojima je najviša
učestalost infekcije genitalnim hlamidijama i infekcije humanim papiloma
virusom. Na narastajuću potrebu za očuvanjem reproduktivnog zdravlja
mladih, kao populacione grupe koja će određivati obim obnavljanja
stanovništva Srbije u budućnosti, zdravstveni sistem je odgovorio
prilagođavanjem zdravstvenih službi njihovim potrebama kroz razvoj
zavetovališta za reproduktivno zdravlje mladih u školskim dispanzerima
domova zdravlja. Koncept savetovališta kasnije je proširen sadržajima iz
oblasti mentalnog zdravlja, prevencije bolesti zavisnosti, infekcije
virusom humane imunodeficijencije (HIV) i zlostavljanja i zanemarivanja
mladih. Savetovališta su podržana i novim zakonskim rešenjima Republike
Srbije. Na stvaranje sveobuhvatnog programa očuvanja i unapređenja
reproduktivnog zdravlja mladih obavezuje nas i Globalna strategija
seksualnog i reproduktivnog zdravlja koju je Svetska zdravstvena
organizacija usvojila 2004. godine.
4.
Jod i štitasta žlezda
Prof. Dr Ljiljana Todorović-Đilas
KC Vojvodine, Klinika za endokrinologiju
Jod je element koji je integralni deo hormona štitaste žlezde, tiroksina
(T4) i trijodtironina (T3) i neophodan je za njihovu sintezu. Za
optimalnu funkciju štitaste žlezde važan je adekvatan i svakodnevni unos
joda. Kada je unos joda nedovoljan smanjeno je lučenje tireoidnih
hormona, dolazi do strume i moždanih oštećenja. Nedostatak joda je
najčešći pojedinačni preventabilni uzrok mentalne zaostalosti i moždanog
oštećenja dece u svetu. Bolesti usled nedostatka joda oštećuju
psihomotorni rast i razvoj dece i značajan su zdravstveni problem u
svetu vezan za fertilitet, natalitet i neonatalni mortalitet. Na drugom
kraju spektra je prekomerni unos joda koji je takođe udružen sa
nastankom autoimune tireoidne bolesti i tireoidne disfunkcije i
tireoidnim tumorima. U radu se razmatraju najčešći izvori joda, uredba o
obaveznom jodiranju kuhinjske soli u našoj državi, a prikazana su sva
patološka stanja vezana za višek ili manjak joda. Prikazani su i
normativi za sve starosne kategorije o dnevnim potrebama prema
kriterijumima SZO.
Zaključeno je da u našoj državi ne postoji registar za bolesti štitaste
žlezde, da nema organizovanog praćenja i kontrole jodurije i da ovu
metodu malo koja ustanova sprovodi. Data je preporuka za obavezno
sprovođenje kontrole jodurije bar u rizičnim kategorijama a to su deca,
trudnice, kao i žena u laktaciji i kontrola suplementacije preparatima
joda.
5.
Gušavost u radovima velikih umetnika
Doc. dr Mile Ignjatović
KBC "Zvezdara", Hirurška klinika "Nikola Spasić", Beograd
Uvod/Cilj. Štitasta žlezda je poznata od davnina, ali ne i njena
funkcija. Ona nije smatrana naročito značajnim organom pa je retko
prikazivana i u anatomskim radovima. Veliki umetnici su često angažovani
kao anatomski ilustratori i imali su neprocenjiv značaj za razvoj
anatomskih saznanja. S druge strane, u svojim umetničkim kompozicijama i
portretima često su prikazivali likove sa naglašenom štitastom žlezdom
ili drugim manifestacijama oboljenja žlezde. Ova umetnička dela
analiziraju se patografski do današnjeg dana. Takođe, utisak je da
nikada nije istaknut značaj mnogih slavnih likovnih umetnika u
prenošenju novih medicinskih saznanja koja su usko povezana sa slikom
(npr. anatomskih ili hirurških) u vremenima kada nije bilo drugih
tehničkih mogućnosti. Cilj rada je da prikaže umetnička dela na kojima
se uočava štitasta žlezda, a ne da analizira i valorizuje umetnička
dostignuća slavnih slikara i njihovih dela.
Materijal i metod. Analizirane su umetničke slike slavnih slikara
novog veka (1492–1914.) na kojima se prikazuje štitasta žlezda. Da li su
mitske i druge poznate ličnosti zaista bolovale od pojedinih bolesti
štitaste žlezde? Da li je to bila umetnička fikcija ili bolest modela
koji je umetnik koristio? To je nemoguće dokazati iz današnjeg ugla i
nije predmet ovog rada.
Rezultati. U ovom periodu na mnogobrojnim umetničkim slikama može
se uočiti uvećana štitasta žlezda. Ističu se slike umetnika kao što su:
Duccio di Buoninsegna (1255–1318), Giotto di Bondone (1267–1337), Robert
Campin (1375–1444), Beato Angelico (Fra Angelico, 1395–1455), Jan van
Eyck (1395–1441), Rogier van der Weyden (1399–1464), Filippo Lippi
(1406–1469), Piero della Francesca (1415–1492), Niccolò di Liberatore
(Alunno, da Foligno, 1430–1502), Leonardo da Vinci (1452–1519), Sandro
Botticelli (1445-1510), Albrecht Dürer (1471-1528), Lucas Cranach the
Elder (1472–1553), Michelangelo Buonarroti (1475–1564), Giorgione
(c.1477–1510), Jacopo da Valenza (1478–1509), Wolf Huber (1485–1553),
Titian (Tiziano Vecellio, 1488?–1576), Lucas van Leyden (1494–1533),
Agnolo di Cosimo (Il Bronzino, 1503–1572), Bernardino Lanino
(1512–1583), Pieter Bruegel the Elder (1525–1569), Alessandro Allori
(1535–1607), Camillo Procaccini (1551–1629), Caravaggio (Michelangelo
Merisi da, 1571–1610); Sofonisba Anguissola (Anguisciola, 1532–1625);
Frans Pourbus the younger (1569–1622), Peter Paul Rubens (1577–1640);
Artemisia Gentileschi (1593–1656); Sir Anthony van Dyck (1599–1641),
Diego Velázquez (1599–1660), Guido Cagnacci (1601–1663?), Rembrandt
Harmenszoon van Rijn (1606–1669); Ferdinand Bol (1616–1680), Gérard de
Lairesse (1640–1711), Marie Élisabeth-Louise Vigée-Le Brun (1755–1842),
Jean-Baptiste Debret (1768–1848), Joseph Mallord William Turner
(1775–1851), Jean-François Millet (1814–1875), Dante Gabriel Rossetti
(1828–1882), Frederic Leighton (1830–1896), Edouard Manet (1832–1883),
Pere Borrell del Caso (1835–1910), Sir Lawrence Alma-Tadema (1836–1912),
Pierre-Auguste Renoir (1841–1919), John William Waterhouse (1849–1917),
Mikhail Aleksandrovich Vrubel (1856–1910), Anders Zorn (1860–1920) i
Edvard Munch (1863–1944).
Zaključak. Na slikama velikih umetnika mogu se naći različita
oboljenja, predstavljena ciljano ili ne. Najčešće nenamerno prikazivane
su i ličnosti sa uvećanom štitastom žlezdom što je odraz vremena i
okoline u kojoj su živeli. Razlozi za tako nešto se samo mogu nagađati:
postojala je velika zastupljenosti gušavosti u okolini u kojoj su
živeli, u manastirima gde su često bili angažovani za slikanje
religijskih motiva često su se nalazile bolnice u kojima je bilo i
ovakvih bolesnika, a često su imali strumu njihovi modeli za prikaz
mitskih ličnosti. Estetski razlozi za ovakve prikaze verovatno su
najmanje značajni.
Ključne reči: struma; tireoideja, istorija, hirurgija; slavne
ličnosti; istorija medicne
6.
Zdravstveno stanje dece i omladine u Srbiji
Prim. mr sci. med. Dragana Lozanović- Miladinović
Institut za zdravstvenu zaštitu majke i deteta Srbije "Dr Vukan Čupić",
Beograd
Uvod: Praćenje pokazatelja zdravstvenog stanja najosetljivijih
populacionih grupa daje najbolji uvid o sadašnjem i predviđanje budućeg
stanja zdravlja nacije.
Cilj rada: Utvrditi kako su uticale godine poslednje decenije 20.
veka i velike društvene turbulencije na zdravlje u Srbiji i koje bi
intervencije najefektivnije i najefikasnije doprinele unapređenju
zdravlja.
Metode rada: Ovo je retrospektivna analitička studija bazirana na
zvaničnim vitalnim, demogrfskim, zdravstvenim, socijalno–ekonomskim
statističkim podacima, kao i podacima dobijenim posebnim istraživanjima.
Rezultati rada: U posmatranom periodu (1991- 2009) dolazi do:
smanjenja učešća žena i dece u populaciji i porasta učešće starih;
permanentnog produbljivanja negativnog prirodnog priraštaja, smanjanja
stope rađanja, porasta opšte stope smrtnosti. Očekivano trajanje života
na rođenju se smanjuje. Od 1991. do 2009. godine smanjena je smrtnost
dece do pet godina: stope smrtnosti sa 16,8 na 8 u 2009. godini,
perinatalne (14,3 na 9), odojčadi (14,6 na 7 na 1000 živorođenja), a
neonatalna smrtnost sa 8 na 4,9 na 1000 živorođenih. U strukturi umrle
odojčadi, 2/3 strada od posledica prevremenog porođaja ili patnje ploda
tokom trudnoće i porođaja, a 1/5 umire zbog urođenih anomalija. Deca od
1-5. god., kao i deca predškolskog uzrasta najviše umire od tumora 1/4,
a zatim zbog povreda i trovanja 17%. Skoro svako drugo umrlo dete
školskog uzrasta i adolescent umire zbog posledica povreda i trovanja
(46%). Tumori sa 16% učešća su na drugom mestu kao uzrok smrti u ovom
uzrastu. Najznačajniji zdravstveni problemi dece i omladine stalno
rastu: povrede, malignitet, nepravilna ishrana, polno-prenosive
infekcije i drugi oblici ponašanja rizičnog po zdravlje (fizička
neaktivnost, pušenje, alkohol, droga). Očekivano unapređenje zdravlja
dece i omladine, do 2015. godine iskazano je direktno u Milenijumskim
ciljevima 4, 5 i 6, kroz: smanjenje smrtnosti dece do pet godina u
proseku za ½ i stope smrtnosti dece do 19 god. od spoljnih uzroka smrti;
povećanjem obuhvata usključivo dojene dece do šestog meseca života, kao
i programom obaveznih vakcinacija.
Zaključak: Primenom Nacionalnog programa i stručno-metodološkog
uputsva, odgovarajućih strategija, integrativnog medicinskog i
javno-zdravstvenog pristupa, kao i multidisciplinarnog i multisektorskog
rada, uz koordinaciju formirane Republičke stručne komisije za
zdravstvenu zaštitu žena, dece i omladine, moguće je pratiti i ostvariti
nacionalne ciljeve
7.
Savremeni pristup onkološkoj hirurgiji
Prof. Dr Vladimir Ćuk
KBC "Zvezdara", Hirurška klinika "Nikola Spasić", Beograd
U svakodnevnom hirurškom radu opšteg hirurga maligne bolesti čine znatan
deo patologije a jedna četvrtina smrtnih slučajeva u opštoj populaciji
je izazvana malignim bolestima. Mogućnost radikalnog hirurškog lečenja
je u ovih bolesnika uvek predstavljala prvi, bitan i najbolji put ka
izlečenju.
Svakodnevni napredak u saznanjima o genetici, biologiji, patologiji i
patofiziologiji malignih oboljenja omogućava nam da spoznamo koje su
mogućnosti prevencije, skrininga i ranog otkrivanja malignih bolesti,
kada je i mogućnost lečenja najbolja. Do pre dve decenije postavljanje
dijagnoze neizlečive proširene maligne bolesti je istovremeno značilo i
kraj aktivnog lečenja ovih bolesnika. Razvojem moderne neoadjuvantne
hemioterapije, radijacione terapije ili hormonske terapije hirurško
lečenje predstavlja samo prvu ili međufazu u lečenju ovih
bolesnika.Tokom vremena došlo je i do razvoja novih tehnologija koje su
bitno unapredile dijagnostiku i postoperativno praćenje onkoloških
bolesnika. Rame uz rame sa razvojem hirurgije razvijala se i
anesteziologija i reanimatologija koja je omogućila izvođenje velikih
mutilantnih hirurških zahvata. Novi mini-invazivni pristup je dao šansu
bolesnicima da sa što manjom traumom organizma i sa sve boljim
funkcionalnim rezultatima i poboljšanim kvalitetom života nastave život
posle operativnog lečenja.
Dok je pre jednog veka hirurg bio jedini lekar koji se bavio bolesnikom
sa malignom bolešću danas je za lečenje ovih bolesnika neophodno
angažovati ceo tim stručnjaka različitog profila da bi kao rezultat ovog
multidisciplinarnog pristupa mogli očekivati uspešno lečenje ovih teških
bolesnika.
Sve ovo zahteva da se i hirurzi stalno usavršavaju i subspecijaliziraju
i na taj način adekvatno pripreme i suprotstave ovim teškim bolestima a
bolesnicima pruže šansu za izlečenje i kvalitetan život.
8.
Koronarna bolest i savremeni principi hirurškog lečenja
Dr sc. med. Dragan Milić
Medicinski fakultet Niš, KC Niš, Klinika za vaskularnu hirurgiju |
|
|
|
